Гигантски циклотрон пушта
паклени склоп
за убрзавање мојих позитивних честица
које се не могу лоцирати
све док деутерони не прогвире
акцелерујући се до брзина
фантастичног распадања
( стрвине од знанственопоклоника).

Катодни осцилоскоп хвата ме
са два пара скретних плоча
из очаја што у катодну цев
уносим енормну промену
праисконских напона
изазивајући застоје
невероватних размера.

Мултипликатор-та сулуда направа мучења
појачава слабе струје мојих надања
кад већ тако мало
фотоелектрони назиру будућност
са више електрода.

У Вилсонову комору убацују ме
са првим дегенерисаним кунићем
да измере домете алфа честица
уваљаних у презлице вапаја
а водена пара безуспешним ефектом
тек дотиче адијабатску експанзију
свих натрулих очекиваности.

Теслин генератор меље
непослушне молекуле
покушавајући електромагнетном индукцијом
да увиди одреднице
мојих мушићавих калема.

На Витстоновом мосту разапињу
непослушност према
првом Кирхофовом правилу
и ништа ми не пружа теорија вероватноће
него да скочим у
сложено коло баснословних
термичких отпора
који лагано праскају у лудило.

Спектрограф са исуканим призмама
дочекује ме безбојног
без икаквих значајних дисперзија
које ће открити светлосни извор
угашених навика.

Преживео сам све морбидне апаратуре
изопачених физичара
јер природни закони не гмижу
на бићу апсолутно непознате
квантогенезе;
Отрпео сам и Њутнову слободну јабуку
да пада брзином
коју никада нећу постићи
тако празним и етеричним телом;
Оптужују ме за цикетанију
нарогушене професорке-науке
јер из њених скривених ладица
недовршени perpetuum mobile
стрпао сам у механички џеп;
Сад шљапкам полутаром
поремећених формула
у вечитом клатиходу
између јонизујућих незнања,
грбавих експеримената
и распада пренаглашено
мизерних епрувета.