Твоје су огрлице миље петролејске гугутке
а дах заудара из амбре, господњег цвета
и ванилиног млека; водене су сове лета
очима модрих шпиља ушле у сан ћутке

Сваки неми презир леп је на дистанци
грлим те венцем обраслим у непремерје
сиву душу омекшавам, убацујем перје
јер опасност гложе руке – незасити ланци

Гризем златну јабуку једне Хеспериде
пренагљеност милодира никоме не прашта
оставља јадни плен усред љубавне кориде

Прати урок и големи кошмар милоснице крабе
капије плитке за изазов кратких ногу; машта
тим злим лишћем прекрива тек намере слабе.