Међу оних неколико тешких и болних доживљаја – кошмара који прате (и оптерећују) мој живот од детињства, постоји и један овакав. Било ми је ваљда једанаест или дванаест година. Нас петнаестак добрих другова из истог разреда сарајевске гимназије договорили смо се да једне недеље, у пролеће, одемо на излет у околину града. Путоваћемо возом. Спремили смо и потребни новац за подвоз и трошак. Полазак воза – у седам сати изјутра.

Састанак на железничкој станици пола сата раније. Много сам се унапред радовао томе излету. Све је било спремно. Те ноћи дуго нисам могао да заспим од узбуђења и од слика које су у мени искрсавале у вези са сутрашњим даном. Нешто због тога, а нешто и због глупог неспоразума са мојим укућанима, ја сам сутрадан преспавао време поласка.

Кад сам се пробудио, било је седам сати прошло. У то време наш воз је већ кретао, и моји другови с њим, и није било никаква изгледа да их стигнем. У првом тренутку нисам хтео да поверујем у стварност онога што ми се десило. Затим су стала да се редом дижу у мени осећања чуђења, разочарања, огорчења, гнева на себе, на укућане, на свет у коме је такав неред могућан. И изнад свега осећање великог жаљења због онога што је лудо и неповратно изгубљено, а што је требало да буде моје уживање и моја радост. Седео сам неодевен на ивици постеље, као ошамућен, а у мени су се живо ређале слике радосне вожње, шетња и песама у зеленилу.

Упоредо с њима расли су у мени туга и кајање; долазило ми је да заплачем, да вичем, да се бијем шакама у главу, а уистини сам седео сува ока, нем и непомичан, али ојађен и несрећан колико човек у тим годинама може бити. Пуст и сив празнични дан простирао се преда мном, а ја нисам знао шта да почнем са тим дугим, унапред упропашћеним, осрамоћеним временом.

Ваљда сам већ тада почео да се навикавам на оно што ме је чекало у доцнијем животу, на те празне и дуге пустиње кад човек који је изневерио себе и друге, преварен и надигран од времена и догађаја, седи тако, не предузима ништа, не креће се, не мисли ни на што до на свој промашај, способан једино да се каје и да пати, не показујући то ничим и не казујући ником ништа.