Лист хартије који је, одавно већ са другим истим таквим листовима, спокојно лежао на писаћем столу, једног лепог дана освану сав прекривен знацима.

Неко перо, натопљено као гар црним мастилом, беше га прекрило многим цртежима и речима. „Зар ме ниси могло поштедети овога понижења?“, рече увређено лист хартије мастилу.

„Упрљало си ме, заувек си ме упропастило проклетим црнилом“. 
„Чекај“, одговoри му мастило. 
„Ниси ти сада упрљан, него оденут речима. Више ниси обичан лист хартије, већ порука.

Ти сада чуваш човекову мисао, постао си његов драгоцени помоћник“. И збиља, мало потом, распремајући сто, човек опази расуте листове хартије и покупи их да би их бацио у ватру.

Тад угледа лист исписан мастилом, па баци све остале, а онај који је носио разговетну поруку људског ума врати на место.