Поезија трага кроз бодљикаве жице.

Убоди у срце, између стиха. Чаролија, превара. Пасја ливада, штрапац шапа. Светла. Алегорија. Ја те видим, ти си уобразиља. Иза ограде, у плавим муњама каскају вукови. Кроз витице шума, истребљивачи. Реке снега се покрећу. Нестрпљив ветар. Бокор обрштен. Ако је сила у функцији тела, чему глад? Гладна промена. Он је у пољу, електричном. Али тело бесано је мит. Порекло је непознато, суштина необјашњива. Конкретна ствар је акција. Пробој кроз масу за њега је говор. Свемирски вал, носач знака. Додир је ту и тамо, али повезано ту–и–тамо. Он је набој. И отуд светлост.

Шта су опазили у свемиру: велики недостатак. Недостајући ум или шта? Црна материја, препуна: не­ објашњивог. Распада им се језик, па мисле да је свет: дим екс­плозије! Никола је љубав голубице. Необјашњива жртва, али је сила остварила рад. Рад силе је у промени усло­ва. То је распадање планете опажено као константа. Скамењене кости долазе из будућности. Изумрле врсте васкрсавају у дворишту науке. Учењаци зуре кроз ми­кроскопе. Доктори плачу. Најболеснији су баш они, у изолацији своје маште. Они не знају шта прети из ламбде.
Кад ламбда постане капа. Кад глад проговори апстрактно. Кад пчеле одлете у оперу.

Ко им слаже боје? Оранг–утан. Шта је мера интелигенције? Свемирски отпад...