Ствари се одвијају уназад, или унапред, али на крају крајева, то само зависи од тога како слажете податке.
Хиперион је у свом искуству сна тражио себе. Изненадило га је то што је између тог искуства и њега постојала црта, а није могао бити с обе стране истовремено. То јест, могао је, али није могао у то да поверује.
Изненадило га је и то што је искуство сна било женско.

Шта би се десило ако би се породио? Да ли би и његов пород био он, одељен од оригинала још једном или две црте? Да ли би тада поново било Златно доба? Да ли је он или неко друго божанство било човечанство у толикој мери одвојено од божанске суштине да је заиста свако људско биће било за себе? Ако је тако, то ништа не би ваљало. Било би боље да није тако.

Али вртлог страха га обузе. Тај вртлог су стварали Фобос и Деимос, унуци Кронови. Ударио је у њих када је дотакао црту. Њих двојица су обитавали на тој непостојећој територији и прилично су се изненадили када је деда изненада бануо и умало их пообарао. Њему је тај додир био довољан да схвати последицу раздвајања личности. А браћа брже-боље побегоше.

Арес би Хипериону радо показао шта је то страст. Али плашио се да се непозван обрати старом божанству чије су моћи увелико превазилазиле тричарије као што су чаробњачка метаморфоза или лукавост комбинаторике. Атина га љутито гурну и запрети му да се клони деде, нека га пусти да се бави собом и не привлачи непотребно његову пажњу. Подсећам те, рече она, да Отац није снагом убио Крона, већ га је отровао. Ма ништа, надури се Арес.
Хиперион је донекле био збуњен, јер се Зарјана обрела у свету оних људи који су били одраз Олимпијских божанстава, а тај свет је тренутно био у потпуном распаду јер је њиме владала схизофренија. Али све друго му је било јасно. Хтео је да пошто-пото врати Зарјану у своје недељиво искуство.

Афродита се лењо довуче до својих суочића и сумајчића. Деда нам се обрео на мукама, рече она седајући онако влажна на траву. Деда нам се обрео у нашим брљотинама, брецну се богиња мудрости на њу. Он се неће мешати, с нешто стрепње у гласу рече Аполон. Требало би да му помогнемо, да га се што пре решимо, промумла Арес. Само немој ти да помажеш, повика Атина

на њега! Не бави се он собом, говорила је и даље Афродита. Али њу нико није слушао.
Афродита је добро проценила ситуацију: Хиперионов сој је оживео баш сада, на крају, ако је данас крај. Ујединио је у себи читаво искуство и појавио се у најбезнадежнијем тренутку људске расе, која се претварала у духове, разређене изразе некада снажне жеље за опстанком. Док смо се ми стално враћали у омиљене приче и проживљавали их изнова бескрајно много пута, Хиперионов сан је освајао ширину космоса и пробудио се као јединствено биће без потребе да уопште живи. А погледај нас: породица на окупу! Заглављени у самозадовољству.
Афродита пљуну. А кога сад ја да заводим, покушавала је да се разгневи макар у себи, оног духаћа месара?
Самлевеног.

Аполон приврже своју китару и изрецитова:

Кад се конац сам уплете...

То је божанска природа.
Упетљани у доживљај, заглавили се, исцрпли снагу.
Хомер им је лепо прорекао, досада је гора од смрти.
Чаробњаци стари, чувари душа, где су вам мотивације?
Задихани у пурпурним световима, пауци у тегли.

То си мазнуо, прогунђа сестрица. Она је одавно престала да одлази у лов. Лук јој је срастао с футролом, стрелице погубиле врхове. Треба нам неко да нас спасе, говорила је тихом одлучношћу.
...да нас мазе, одјекивала је Јека.

Аполон забаци главу: Песници више не верују у масовне моделе. Уметност је ванвремена, вреба изокола, спасава луталице.

Али нико од божанстава није имао ни травчице храбрости да се покрене.
...ни љуспице храбрости, одјекивала је Јека.
Зеус ништа не чу.

Од спасавања нема ништа. Духови су пуни ентузијазма. Они гурају максимално, немају проблем досаде. Све ври, ради се пуном паром. Нематеријалност им ништа не смета, симулација је стварна, одиграва се промена. Шта ћеш више, постоји нада.

Завири кроз прозор куће духова. Дух је у кади, вода је реална. Грузијац шакама баца воду по грудима, црне маље се сливају с њом. Мехурићи прскају, нема сапунице. Не воли сапун, кад и од њега мора да се испира. Нека кожа дише својим порама.

Тајни живот мисли одвија се у визији. Баграт има своје мисли, жмури влажног лица, мисли настају и боре се с водом. Распрскавају се и расипају као капљице и редак ваздух их разноси, покреће тело том слабашном струјом. У магновењу се чини да Баграт мирује у равнотежи.

Пале се светла у монтажним становима. Рециклирана хроматика у Х(олограмским)-пројекцијама. Сливају се духови с њима у пролазу. Понекад боје залелује неодлучне, покупе их срца или прса; слогани западну за мисли, музика у гласне жице. Дух то не примети. Одећа се одлепи.

Баграт иде с рупом на кошуљи, длаке вире. Х-пројекција скакуће за њим. Живот је стил, култура је ћутање. Стене и геометрија, криве улице. Црнорепа Талса не тежи висини, духови мрзе лифтове. Небо је ниско, мрачно.
Цистерна креће с цедилишта, одвози прљаву воду у метеорске шкрапе. Тамо ће сапуни испливати, лед ће испарити. Смрдеће козметика. Колоиди ће потећи ко црна смола. У даљини бљеска црвеном песмом жарилиште циглане. Праскава плазма графитних спора, чахура шикнулих с Јупитера. Дечица из дубина метанских мора: саће водоника. Марс не разуме ту песму, духови је троше да глину испеку. Али Јупитеру ће полагати рачуне.

То Баграт још не зна. Са Земље краду кисеоник. С Венере сумпор. Меркур је далеко. Али духовима треба све више електрона, лаких проводника. Графитна веза светлуца као бичевана у празан простор према планетама-дивовима. Баграт витловима свлачи мехуриће, пали водоник пиритом. Из ватре настаје црна чајна, гвоздена цурка и газирана вода. То ради Баграт, он је металац-кудељар.

Све је смеса електрона и непрозирних снова. Ти су снови необасјани док их не окружи електрон. Баграт то не зна, али он је окце у лепези божанства. Божја рука је клонула.
Свемир се склапа око густе скотине.

Кроз црну рупу црв буши црну рупу.

Кад је слика велика духови су мали. Али сагледавање није ствар чувствености. Зато су духови мали, а електрон бесконачан.

И, ма куда да Хиперион путује, увек се пробуди крај Зарјане.
То свакако није особина смртника.

Али, да се разумемо, и бесмртницима се срозавају чакшири...
Површином Марса миле духови, они су вођице паживота. Искривљена перспектива удаљава прошлост, умножава ере. Хиперион осећа да му је неко подвалио. Ово је велика новост за њега, деградирано му је поимање. Он је беспомоћан, то што види је слепило јер му ништа не говори. Зарјанин лик га испуњава, помешана визија и пројекција мисли. Последица је простор, разноликост је кретање, тело је притисак виђеног. Хиперион је у једној тачки и све се слива у њега. Он мора то да угаси.

Узалуд затвара очи, свет се отргао.

Сад је време да се и он отргне.

Оклахомац је грицкао шаргарепу. Понудио је Хипероина дугачком, жућкастом, веома младом мрквом. Хиперион је Оклахомцу био здраво за готово. Хиперион узе понуђено и загризе. Зачу се хрскање.
Оклахомац је имао једну кутијицу. У њој је било семе плаве траве.

Подигао је поклопац и с поносом занесеног човека показао хрпицу семенки. Њега је изнутра озаривао сан. Зарјана је стајала у куту, ослоњена на судоперу. Хиперион се уздржавао да погледа у том правцу. Строга правила сна су вршила притисак на њега, а он је реаговао. То је био увод у неку врсту бола.

Иако је био пореклом из Оклахоме, Оклахомац је највише волео Tennessee Waltz у извођењу Емилу Херис. Хиперион је обраћао пажњу на њега тек толико да би га држао на оку. Обнављање сна је измена стања, при чему је сан исти без обзира на промену. Али велики, тешки оквир умишљености врсте споро се мењао. То је стварало илузију трајања.
Зарјана се трзну као да је хтела некуд да крене, али се предомисли.

Између Хипериона и ње постојао је прекид.
То је, дакле, људско стање.

Хм.

И то је извор насиља, промишљао је Хиперион, та свест једних о другима.

Colors of Your Heart певала је Емилу.

Насиље тугом, мрштио се Хиперион.
Изашао је из приколице и погледао око себе. Није желео Зарјану, није хтео Марс. Испљуну сажвакану мркву.