Тога јутра, док сам се облачио, размишљао сам о статистикама, изврдавањима и претеривањима које су они очекивали у мом извештају. У мом одељењу - Производњи- много људи је било на боловању, многи су поднели отказ, а без људи човек не може да обави посао.

А није било наде да ће ми Одбор због тога опростити.

Утрљао сам депилатор-сапун у браду испрао га под танким млазом који је цуркао из славине за свежу воду. То је, наравно, расипништво, али ја плаћам порез, а лице ме увек сврби од слане воде. Пре него сто сам спрао и последње остатке сапунице, цуркање је престало. Опсовао сам тихо и завршио умивање сланом водом. У последње време то се често догађало; многи су бацали кривицу на саботере из групе конзервациониста. Лојалисти су спроводили рације по целој Њујоршкој компанији за снабдевање водом, али још увек нису ништа урадили.

Јутарње вести са екрана изнад огледала за бријање за тренутак су ми одвратиле пажњу... Синоћни председников говор; кратак сребрнасти блесак ракете за Венеру на песку Аризоне; побуна у Панами... Угасио сам апарат кад је одјекнуо знак тачног времена који се чује сваких петнаест минута.

Изгледало је да ћу опет закаснити. И то сад кад ми је наклоност Одбора толико потребна.
Пошто нисам узео чисту кошуљу и пошто сам решио да не попијем воћни сок, уштедео сам око пет минута. Покушавајући да телефонирам Кети, изгубио сам тих пет мунута. Нисам је нашао, а закаснио сам.

На сву срећу, као никада до тада, и Фаулер Сокен је закаснио.
У нашој канцеларији Фаулер је обично одржавао недељне састанке Одбора петнаест мунута пре редовног почетка радног времена. То је за све нас било право мучење, али за Фаулера је то било несто нормално. Он и тако свако јутро проводи у канцеларији, а по њему 'јутро' почиње свитањем.

Тако сам данас имао времена да са стола узмем белешке које ми је припремила секретарица и да опет стигнем на састанак.

Када је Фаулер Сокен ушао са учтивим извињењем због свог закашњења, ја сам већ седео на свом месту у дну стола, потпуно опуштен и уверен у себе, као што, уосталом, службеник Компаније Фаулер Сокен увек треба да изгледа.

"Добро јутро", рече Фаулер, а нас једанаест нешто промрмља на уобичајен и идиотски начин. Није сео, стајао је и родитељски нас посматрао око минут и по. Затим, са изгледом излетника у Канаду, пажљиво и задовољно погледа по соби.

"Размишљао сам о нашој сали за састанке", рекао је, а ми смо сви погледали унаоколо. Сала није ни мала ни велика, рецимо четири са пет, али је пријатна, добро осветљена и врло импозантно намештена. Вентилатори су вешто смештени иза занимљивих фризова, а теписи су мек и идебели. Сваки део намештаја је направљен искључиво од аутентичног, испитаног, правог шумског дрвета.
Фаулер Сокен рече:"Момци, имамо лепу салу за састанке. Баш како ваља, јер Компанија Фаулер Сокен је највећа рекламна агенција у граду. Ми годишње зарађујемо много више него ико други. И..." он нас све погледа, "мислим да се слажете да вам се рад овде исплати. Мислим да нико међу вама нема мањи стан од двособног." Намигнуо је на мене. "Чак ни нежење. Што се мене тиче, сасвим ми је добро. Мој летњиковац гледа на један од највећих паркова на Лонг Ајленду. Већ годинама у себе нисам унео друге протеине осим свежег меса, а кад кренему шетњу, возам се у кадилаку. Немам никаквих неприлика. Мислим да сви можете са мном да се сложите, зар не?"

Рука нашег директора за испитивање тржишта полете у ваздух и Фаулер му климну:
"Молим, Метју?"

Мет Ранстед зна како треба да се постави кад разговара са човеком који га хлебом храни. Ратоборно је кружио погледом око стола. "Само желим да се сложим са г. Сокеном, сто посто, од почетка до краја!"

Фаулер Сокен је климнуо. "Хвала, Метју." Тако је и мислио. Требало му је неколико тренутака пре него што је наставио. "Ми сви знамо", рекао је, "шта нас је довело на место на којем се налазимо. Сећамо се и подухвата Старцелијуса Верилија и како смо Индијастрију уцртали на мапу. Први труст зачараног круга. Претварање целог потконтинента у јединствени производни комплекс.

Компанија Сокен је започела оба пројекта. Нико не може да каже да нас плима носи. Али то све већ припада прошлости.

Људи! Хтео бих нешто да знам; а ви ми можете реци истину - да ли слабимо?" Полако нам је испитивачки посматрао лица, не обраћајући пажњу на суму подигнутих руку. Боже ми опрости, и моја је била међу њима. Онда је махнуо човеку са своје десне стране. "Прво ти, Бен", рекао је.