Три човека сретоше се за столом у гостионици. Један беше ткач, други дрводеља, а тречи копач. Ткач рече: “ Продадох данас изврстан ланени покров за два златника. Пијмо вина колико нам душа иште. “

“ А ја “, рече дрводеља, “ продадох свој најбољи сандук. Узећемо и дивно печење уз вино. “

“ Ја само ископах гроб”, рече копач, “ али ме газда мој плати двоструко. Узмимо и медењаке поврх свега реченог. “

И читаве те ноћи гостионица би упослена, јер често би наручивано вино, печење и колачи. И беху весели.

Домаћин трљаше дланове и осмехиваше се жени својој, јер гости његови трошаху веома. Кад напустише гостиону, месец беше високо на небу, а они ходаху путем, певајући и углас вичући. Домаћин и жена његова стајаху на вратима и гледаху за њима.

“ Ах ! “, рече жена, “ Ова господа ! Тако широких руку и тако раздрагана ! Да нам само сваки дан могу донети такву срећу ! Тада наш син не би морао да буде гостионичар и не би морао напорно да ради. Могли бисмо га школовати, да постане свештеник. “