У цик зоре у неком брдовитом шумадијском селу, на Бадњи дан, кренули смо отац и ја у оближњи забран по бадњак. Била је права мећава прошле ноћи, па смо отац и ја у дугачким чизмама обложеним крзном, правили пртину до свог одредишта-свете шуме. У тој нетакнутој белини на пропланку видео се само понеки траг дивљачи. А опет из те нестварне тишине чуло се само шљапкање и шкрипање наших чизми по мокром снегу. Када смо зашли дубље у шуму, опазили смо неколико мањих храстова лужњака и одабрали један висине натпросечног човека. Очеве руке огрубеле од мукотрпног рада у сеоском домаћинству дограбише секиру и за тили час снажним покретима одсекоше три повеће гране.

Било је важно да сваку грану из три пута секиром посече јер смо у противном после морали ломити грану рукама. Тако наши обичаји налажу. А отац мој-прави планински горштак, је то урадио из цуга. Само га је трећи бадњак мало намучио па је имао поправни ударац,после кога му је руска шубара треснула о земљу.Трећи бадњак је био за мог млађег брата који је остао са мајком и сестром кући, а прошле године смо исекли четири бадњака,док је мој деда- старина од 80 лета још био жив.

Колико мушких глава у кући толико бадњака-неписана су то правила. Погледао сам у очево лице које се у том тренутку озарило,као да је сам богочовек Христ сишао овде у наше село да нам освешта кућу и магазе. Оцу као да је пао камен са срца кад је посекао бадњаке и натоварио их на широка рамена. Први ивер који је пао са храста лужњака ухватио сам у лету и знао сам да има магичну моћ. Нисам га касније дао мајци да га стави у карлицу како би се брже скупљао кајмак,већ сам га љубоморно чувао у једној дрвеној,изрезбареној кутијици од дрвета,много година после. На крају сам га поклонио мом сину-првенцу.

Отац је понео у чутурици мало овогодишњег вина тамјанике, па смо стали у младом калемару да направимо паузу и наздравимо за предстојеће празнике. Вино је опојно мирисало и грејало нам табане. Пили смо у част рођења нашег драгог Богомладенца  Христоса, које пада сутра 7. јануара по нашем календару, и предстојећег  Божића. Овај празник у нашем селу је био права светковина и прослављао се у складу са многобројним народним веровањима и обичајима наших предака-Словена.

Када смо отац и ја стигли са три бадњака кући,највећи шарени певац са индијанском крестом се огласио са три свечана кукурикања,шћућурен испод стрехе од штале зидане черпићем. Наслонили смо гране на трошни зид куће и чекали да падне први мрак да бадњак унесемо у кућу и ставимо у огњиште да изгори. Мајка и бака су док смо били одсутни у шуми,посакривале све троножне столице,грабуље,метле,кудеље,вретена у складу са нашим прастарим обичајима. Моја баба је слабо видела, па је метлу “сакрила” на почетку кокошињца. Мој млађи брат је лако нашао ту чистачку справу.  Изнео је метлу на гумно и почео да се кревељи и јаше као вештац. Требало га је разумети ,имао је 15 година и увелико су га дрмали хормони. Међутим,мој отац га је одмах укорио и натерао да окруни кукуруз и нахрани већ добро подгојене коке.

Затим је отац дозвао преко плота нашег првог комшију бркатог дугајлију са замућеним левим оком. Требало је да се коље печеница,односно наша јоркшир-свиња специјално товљена концентратом за ову прилику. Људи моји, како свиња предосети своју смрт ко ниједна животиња. Узмувала се у обору и почела неприродно да скичи и скамуче као да је знала ( а знала је) да ће да је кољу. Ја сам моментално утрчао у амбар и загњурио главу у тек просејано кукурузно брашно,јер нисам могао да гледам језиве сцене. После сам чуо да се свиња тако отимала и батргала да је зубима по шаци закачила комшију бркатог дугајлију. Када се после извесног времена проломио двориштем ужасан животињски крик, знао сам да је свиња заклана и да јој пуштају крв. Своје путешествије завршиће у фуруни где ће за три сата бити деликатес месо за сутрашњи дан.

У складу са коледарским обичајима,брат,ја и деца из комшилука предвече смо ишли по сеоским кућама и певали песмице које смо научили у школи. Ја сам већ био велики момак а неожењен и ишао сам са децом као вид њихове пратње,а морам признати да ми је пријало да се вратим у то ђачко доба, иако су ме домаћини гледали у чуду. Најављивали смо рођење Христово и радостан дан-долазак Божића. Домаћини и газде би нас даривали сувим воћем,колачима,па и по којим бакрењаком,а један угледан домаћин дао нам је праву правцату чоколаду коју је донео из чаршије.  

Жене домаћина су биле дарежљивије па би нам тутнуле понекад и неки поклон као што су чешаљ,маказе,фудбалска лопта и слично. Када смо се вратили увече кући,отац је унео бадњак у кућу док је мајка посипала жито из сита по њему. Отац је радосно понављао “Срећно вам Бадње вече” док смо ми жељно ишчекивали паљење бадњака крај старог огњишта. Наш комшија бркати дугајлија је обилазио своју кућу квоцајући као квочка а његова жена и четворо ситне деце су ишли за њим и пијукали као пилићи. Мој отац је имао неки мушки понос и било му је испод части да имитира квочку и квоца као да је у неком религиозном трансу или да је не дај боже јео бунике.

Било како било, уредно смо поседали на распрострту сламу поред огњишта која је била посута лешницима.орасима,пшеницом а видели смо на њој и три пара белих вунених чарапа са црвеним шарама које је наша бака специјално за ову прилику исплела својим унуцима. Узели смо по комад погаче од ражи и жваћкали док је отац кресао кремен и спремао се да запали бадњак. Када је сукнуо пламен, бадњак је почео у почетку стидљиво да гори јер је био још влажан од снега, али се убрзо разгорео,па су гране пуцкетале правећи пријатну атмосферу у кући. Пожутело, оштро лишће још у снежном додиру, борило се са ватреном стихијом али се ипак постепено разгоревало. Моја сестрица од девет година са уредно везаним кикицама само је узбуђено жмиркала у полумраку а пламени одсјај смо би јој на час осветлио нежно лице. Када се најзад ватра распламсала а укућанима одблесак топлоте заруменео образе,десило се нешто што ће нам свима дубоко остати урезано у сећања.

Мој отац који је био са друге стране пламене завесе,изненада је застао,учинило ми се као да игра неки залеђени афрички плес,а онда се изненада срушио. Пао је право главом на ивицу малог ораховог стола и крв из слепоочнице је потекла по украшеној слами. Ватрене искре и жишкице су летеле насумице по околном простору а мој отац је непомично лежао на слами колико је дуг дугцијат са све испегланим чакширама и накићеним јелеком. Нас троје деце остали смо паралисани као да смо видели сотону са трозубцем,па смо лагано пришли нашем оцу, дозивали га,дрмусали,вриштали од немоћи а он је само укочено гледао негде у једну тачку са полуотвореним очима. Са оног свог озареног,готово монашког лица добили смо тајну поруку која је лебдела у ваздуху а гласила је:”Не брините децо за мене,веселите се и Срећан вам Бадњи дан и Божић”. 

Мајка је телефоном одмах позвала болницу у вароши и за неких 45 минута амбулантна кола су се упаркиравала у наше двориште прекривено снегом. Пошто су проверили пулс и покушали да пронађу откуцаје срца,само су одмахнули главом и констатовали смрт изазвану јаким можданим ударом. Бадњак је догорео и још једном зајечао пре него што је осетио свој крај, као да одаје мом оцу последњу пошту. Оца су лагано ставили на носила да би га транспотовали у мртвачницу, али он је и даље био озареног лица,као да се свима смејао у брк.

Тај Божић нам је био најтужнији у животу, а божићну печеницу од туге нисмо могли окусити. Пола печенице смо дали комшији бркатом дугајлији и његовој деци а другу половину смо дали ловачким керовима које је наш отац страствени ловац, просто обожавао. Изненада са непуних 25 година живота постао сам глава породице. Понео сам тешко бреме на кошчатим леђима.

Много година касније када сам са својим сином ишао у шуму по бадњак,присећао сам се огрубелих руку мог оца и његовог озареног лица пред велики празник. Чак и кад смо се преселили у варош и престали да идемо у чаробну шуму бадњака, отац ми је на Бадње вече долазио у сну и говорио нежно који бадњак да одаберем и како да га палим. Као да је сваки пут васкрсао на Бадњи дан уочи Христовог рођења и ту са нама делио све радости. Од свих дана у години знам да је волео да умре баш на Бадњи дан, окружен топлином дома , својим најмилијима и мачком поред шпорета.

И дан данас када распалим бадњак са својом чељади у ћошку малог,варошког дворишта,у пламеној стихији док разгорева бадњак, видим ватрене кочије и у њима озарено лице мог мученог и прерано умрлог оца. И знам да је ту са нама све време Божићних празника, а после тога, када се читава церемонија заврши, као анђео чувар одлети у неке само њему знане чаробне висине.