Приметио сам га, међу јатом црних гавранова,стајао је по страни сам и халапљиво сркао капи из кишне барице пуне свакојаког талога. Било је то као да сте у даљини спазили црну кокош како кљуца зрневље на кристално снежној падини.

Бели гавран је ритмички ширио крила међу свом том булументом од црног перја. Било је заслепљујуће као дуги фар аутомобила у ноћи који хипнотише преплашену ласицу на шумском путу. Питао сам се да ли је бели гавран чудо природе-албино варијанта без меланина и трагова црног пигмента,или је божје привиђење,утвара у сну...  

Остале птице  као да су се гнушале њега, па су као по команди заузимале борбени став,спремне да полете у сивило градских облакодера. Мудри бели гавран би то предосетио и био спреман да узлети пратећи јато из прикрајка, само да му ти разбојници не умакну. Ипак када би схватио да ће летећа дружина да се окоми на њега и искљује га до костију,вешто је прелетао до оближњег парка где се мешао са пиргавим и белим голубовима. Чак и бркати оседели старац који је седео на клупи и бацао грумен бајатих мрвица голубовима, гледао га је са подозрењем, као слепог путника на прекоокенском броду.

Међутим, бели гавран је био паметнији од осталих ближих сродника. Када су црнe птице-грабљивице бацале орахе са висине у намери да их разбију,успевајући само у томе делимично,он је орахе и дивље лешнике односио под точкове аута на паркингу. Чекао је извесно време а кад би се ауто покренуо и смрскао орашасте плодове, само би доскакутао и покупио плен. Или док би његови црни сродници претурали кесе по кантама за ђубре,он је пратио дечака који једе смоки. Кад би дечак сео и ставио кесицу смокија у џеп,пришуњао би се отпозади и кљуном вешто извукао кесицу а затим залепршао на оближњу тополу. Једном је чак имитирао опасни хук орлушине и тако на смрт испрепадао подгојене голубове на травнатој трпези код дечјег игралишта, а затим се тријумфално ушетао и покупио све кокице којимa су деца кљукала голубове. Знао је свакојаке смицалице у тој борби за опстанак, а лукавост му је итекако користила да задовољи основне нагоне.

Знао је рецимо да нема шансе код женки јер није репрезентативни примерак,и зато је вешто избегавао конфликте. Живео је као монах у сувој пустињи који прати пророка Светог Илију, па се клонио мушких претећих погледа црног алфа-гаврана. Био је увек у некој сенци,спреман на хитри бег или незаслужену казну. Није хтео као у веровању старих Словена да буде птица-злослутница, нити оруђе клетве, већ је хтео да буде гласник само добрих вести. И зато је морао да хода по ивици жилета и вуче испред себе рањаве ноге.

Једног дана спазио сам га у оближњем грму ружа.Погледали смо се и одмах препознали. Од тог дана куповао сам му и доносио најквалитетније житарице код расцветалог грма ружа.Постало је то место нашег сталног састанка. Испрва опрезно, а онда прилично смело прилазио је мојој шаци и зобао разноврсно зрневље, са извесним олакшањем ширећи савршено бела крила у распону висине трогодишњег детета. Постали смо најбољи пријатељи. Тај бели гавран ,“бледи гавра“ или „Белоје“ како сам га из милоште звао неодољиво је подсећао на мене из једног дела моје бурне младости .Гледао ме је својим продорним очима и као да је хтео да каже „знамо се пријатељу“.

Једном ми је чак и слетео на раме,  поносно је стајао као шарена папагај-Ара на уличним дресерима, и од тада сам схватио нашу блискост. Знао сам – тај бели гавран који сам некад био још није сасвим ишчилео из мене. Наше везе су нераскидиве у борби против црних људи и црних птица. Вечити усамљеници,бунтовници из очаја,несталне фигуре на острву прогнаних... Наши свакодневни ритуали нежног храњења и узајамне подршке било кроз физички контакт било кроз заједничку медитацију, постали су рутина и наша душевна потпора. 

Кад сам у неком периоду имао гадан вирус грипа и неколико дана нисам долазио на наше зборно место, приметио сам баш ту код ружичњака, гомилу ишчупаног белог перја. Као да је мој Белоје себе кажњавао мојим одсуством. Можда је у својој интелигентној главици претпоставио да сам и ја један од оних који ће изневерити пријатеља,један од оних чији је лични комфор пречи од небеских замки. Али кад сам се појавио петог,шестог дана добро сам видео,лице му се развукло у осмех и тако је питомо гакао да сам помислио да ми се вазда умиљава. Био ми је више од нерођеног детета. Кућни љубимац који је живео у природи и ни по коју цену није хтео да се одрекне летеће слободе. Једноставно те везе међу нама су биле готово невидљиве али космички јаке и нераскидиве. 

Добро  памтим случај са помахниталим комшијом, којем сам колима благо очешао браник његовог супер скупоценог аута. Тај конзумент потрошачког лудила кренуо је неком штанглом на моју маленкост, али не задуго. Изненада из висина на њега се устремио попут камиказе мој пернати бели херој и кљуцнуо га у зализану ћубу. Не знајући шта га је снашло побегао је главом без обзира и више ми се није јављао ни на степеништу зграде. Био сам поносан на белог гаврана и читаве недеље сам му куповао најскупље посластице и витамине. Међутим и ја сам се неком приликом искупио. Када су мог пријатеља у тренутку слабости пакосни,црногрозни гаврани окружили у намери да му поломе ребра,  и већ су својим канџама кренули да дивљају по недужном телу,морао сам да реагујем. Бацио сам две јаке петарде на ту разуларену гомилу, и одједном та хрпа црног перја сумануто је одлетела у висине, а неки су ошамућени налетели на оближње расцветале магнолије. Отада им није пало на памет да га тако физички угрожавају, само су из даљине фрктали и кострешили своја сјајна крила.

Причао сам му о свим друштвеним неправдама и метафизичким дилемама и знам да је разумео јер је непрестано климао главом. Говорио је из трбуха нечујним гласом и немуштим језиком који сам само ја чуо и разумео. Белоје је био искрени револуционар коме су скратили крила баш као и мени све повластице у животној арени. Али борили смо се на себи својствене начине јер нисмо хтели да дворске будале запечате победу. Нас ни скупо плаћени психолози ни набеђени орнитолози нису могли да схвате. Пружио сам му руку а он мени канџу и постали смо побратими. Измешали смо крв и онда полизали наше упрскане пурпурне удове. Он је од тада уткао нешто човечански у себе а ја нешто птичје,бескрајно и слободарско. Тај мудрац у белом плашту рециклирао је моје изгубљено време и обесмислио све страхове од смрти. Било је у њему пуно прикладне горчине и  Софокловске дубоке трагичности која је заувек освојила моје срце. У овом парку препуном стараца могли смо расправљати о друштвеним односима као у Платоновој академији и писати заједно катарзичне есеје невидљивим словима по устајалом ваздуху. Били смо сами себи довољни а околина је била само декор иза које смо сакривали своје контемплације. Два тријумфална ратника у галаксији поремећених умова. 

А онда једног дана када су неке шарене птице кренуле на југ, нестао је мој сабрат и најдражи друг из парка, недостајућа карика мог тужног живота. Чекао сам га данима на нашем одредишту али није ме сачекао његов пророчки поглед. Ту код грма ружа само су се мачке шуњале а од њега ни трага ни гласа. Чуо сам само у даљини подругљиво гакање црних утвара. Успели су да отерају најбољег од њиховог рода само због друге боје перја. Дуго сам промишљао и питао се шта је натерало белог гаврана да начини тај корак у непознато. Да ли је чуо зов дивљине шарених птица и прхнуо са њима на југ ? Или је страдао у сачекуши црних кљунова који су га после тако раскомаданог бацили да иструли у контејнеру? Или се преселио у други део града у ком влада питомије врапчје братство спремно на компромисе?

Био сам толико потиштен да сам се сетио моје омиљене песме групе Прљаво казалиште симболичног наслова „Мој бели лабуде“.

У мојој соби одзвањале су речи са јапанског музичког уређаја, и алузијом на мог белог гаврана:

„Мој бели лабуде
Кад ме више не буде
Све ће воде лабуде
Да се разбистре“

Ја сам одмах препевао у глави ове стихове на мој начин: 

„Мој бели гавране
Кад те црни сахране
Сваки сан ће гавране
намах да нестане“

Патио сам дуго и осетио непојмљиву празнину-као да се откинуо један сегмент моје душе. Кожа ми се исушила од неконтролисаног беса.

Напустио ме је блиски пријатељ и одани саборац. Оставио ме је да „висим“ на ветрометини новог врлог света у коме безлични пуштају крв непослушнима, где је написати песму већи злочин од мастурбирања у празно. Где је ходање по минским пољима и изрованој земљи у складу са волшебном политиком  разуларених, црних демона.