Имао сам два оца, богатог и сиромашног. Један је био врхунски образован и интелигентан - имао је докторат, а четири године факултета завршио је прије рока у мање од двије године. Затим је похађао Свеучилишта Станфорд, Chicago и Northwestern на постдипломском студију, све уз пуне стипендије. Други отац није завршио нити осми разред. Обојица су били успјешни, цијели живот вриједно радили и много зарадили. Но, један од њих цијелог је живота имао финанцијских проблема, други је постао један од најбогатијих људи на Хавајима. Један је умро оставивши десетке милијуна долара обитељи, добротворним организацијама и Цркви, а други је за собом оставио неплаћене рачуне. Обојица су били снажни, каризматични и утјецајни, обојица су ме савјетовала, али њихови савјети нису били исти. Снажно су вјеровали у образовање, али нису ми препоручили исти тијек школовања. Да сам имао само једног оца, морао бих прихватити или одбацити његов савјет. То што сам имао два оца који су ме савјетовали, понудило ми је избор између два различита гледишта: гледишта богатог и гледишта сиромашног човјека. Умјесто да једноставно прихватим или одбацим један или други савјет, размишљао сам, успоредио их, а затим сам одлучио.

 
Проблем је био у томе што богати човјек још није био богат, а сиромашни човјек још није био сиромашан. Обојица су тек започињала своје каријере и имала финанцијских и обитељских проблема, но на новац су гледали различито. На примјер, један отац би говорио: "Љубав према новцу извор је свег зла." Други би говорио: "Недостатак новца је извор свег зла." Док сам био млад, било је тешко имати два снажна оца који су утјецали на мене. Хтио сам бити добар син и слушати, али два оца нису говорила исте ствари. Разлика у њиховим гледиштима, особито у вези новца, била је тако велика да сам постао знатижељан. Почео сам размишљати о стварима које су говорили. Велики дио слободног времена проводио сам размишљајући и питајући се: "Зашто је то рекао?" Затим бих се упитао исто то у вези изјаве другог оца. Било би много лакше једноставно рећи: "Да, у праву је. Слажем се с тим". Или једноставно одбацити то гледиште и рећи: "Стари нема појма о чему говори." Али, будући да сам волио обојицу натјерао сам се на размишљање и одабрао како даље. Тај се избор показао дугорочно много вреднијим него да сам једноставно прихватио или одбацио једно гледиште. Један од разлога зашто богати постају богатији, сиромашни сиромашнији, а средња класа све задуженија, јест чињеница да се о новцу подучава код куће, а не у школи. Највећи дио нас, учи о новцу од својих родитеља. Што може сиромашни родитељ рећи својем д‌јетету о новцу? Једноставно кажу: "Остани у школи и вриједно учи." Д‌јеца могу дипломирати с одличним оцјенама, али с финанцијским програмирањем и менталитетом сиромашне особе.

Дијете је то научило још као мало. У школи се не учи о новцу. Школа се фокусира на академске и професионалне вјештине, али не и на финанцијске. То је разлог због којег паметни банкари, лијечници и рачуновође, који су у школи добивали одличне оцјене, могу цијели живот имати финанцијских проблема. Наш големи национални дуг д‌јеломично је посљедица чињенице да високо образовани политичари и државни службеници доносе финанцијске одлуке с мало или нимало знања о новцу. Често размишљам о новом миленију и питам се што ће се  догодити када милијунима људи затреба финанцијска и медицинска помоћ. Они ће финанцијски овисити о својим обитељима или о држави. Што ће се догодити када здравствено или социјално осигурање остане без новца? Како ће нација преживјети ако подучавање д‌јеце о новцу и даље остане на родитељима - од којих ће већина бити или већ јест, сиромашна? Будући да сам имао два утјецајна оца, учио сам од обојице. Морао сам размислити о савјету и једног и другог и док сам то чинио стјецао сам вриједан увид у моћ и учинак човјекових мисли на његов живот. На примјер, један отац обичавао је рећи: "Не могу си то приуштити." Други отац је забранио изговарање тих ријечи. Он је инзистирао да говорим: "Како бих си то могао приуштити?" Једно је изјава, а друго питање. Једно вам даје изговор, а друго вас присиљава да размислите. Мој богати отац објашњавао је то тако да, када кажете да си не можете то приуштити, ваш мозак престаје функционирати. Када се запитате "Како бих си то могао приуштити?", мозак се покреће. Није сматрао да требате купити све што желите. Био је фанатик вјежбања можданих вијуга, најмоћнијег рачунала на свијету. "Мој мозак је свакога дана све јачи јер га вјежбам. Што је јачи, више могу зарадити." Вјеровао је да је изговарање реченице, "Не могу си то приуштити", знак менталне лијености. Иако су оба оца вриједно радила, примијетила сам да један од њих има навику успавати свој мозак кад се радило о новцу, а други је обичавао вјежбати свој мозак.

Дугорочни резултат био је тај да је један отац финанцијски јачао, док је други слабио. То је као разлика између особе која сваки дан вјежба у теретани и оне која сједи на каучу и гледа телевизију. Одговарајућа физичка вјежба повећава вам изгледе за здравље, као што вам одговарајућа ментална вјежба повећава изгледе за богатство. Лијеност смањује здравље и богатство. Моја два оца имала су супротне ставове. Један је сматрао да би богати требали плаћати веће порезе како би бринули за оне несретније. Други је говорио: "Порези кажњавају оне који производе, а награђују оне који не производе". Један отац ми је говорио: "Вриједно учи како би се могао запослити у доброј твртки", а други, "вриједно учи како би могао купити добру твртку." Један отац рекао је: "Разлог због којег нисам богат јест тај што имам вас, д‌јецо." Други је рекао: "Разлог због којег морам постати богат сте ви, децо." Један је потицао на разговор о новцу и послу за столом. Други је бранио да се за столом спомиње новац. Један је рекао: "Кад се ради о новцу, играј на сигурно, не рискирај", а други, "научи управљати ризиком." Један је вјеровао да је дом највећа инвестиција и актива, а други да је кућа обавеза, а ако је она највећа инвестиција, то је велика невоља. Оба оца плаћали су своје рачуне на вријеме, али један их је плаћао прије свега осталог, а други на крају. Један је вјеровао да ће се твртка или држава побринути за људе и њихове потребе, те је увијек је размишљао о повишицама, мировинским плановима, здравственим бенефицијима, боловањима, годишњем одмору и другим предностима. Импресионирала су га два ујака која су ушла у војску и зарадила мировину и бенефиције до краја живота, након двадесет година активне службе. Свиђале су му се здравствене бенефиције и привилегије које је војска осигуравала својим умировљеницима. Свиђао му се и сустав рада на катедри свеучилишта. Повремено се чинило да му је идеја сигурног посла за цијели живот и бенефиција важнија од самог посла. Често би говорио: "Вриједно сам радио за државу и имам право на те бенефиције." Други је вјеровао у потпуну финанцијску самодостатност. Говорио је против менталитета "бенефиција" и сматрао да овај ствара слабе, финанцијски овисне људе.

Важна му је била финанцијска компетенција. Један отац мучио се да уштеди неколико долара, а други је једноставно стварао инвестиције. Један ме научио написати импресивни животопис како бих могао пронаћи добар посао, а други ме подучио писању добрих пословних и финанцијских планова како бих могао стварати радна мјеста. Као производ два снажна оца, могао сам проматрати учинак који различите мисли имају на човјеков живот. Примијетио сам да људи заиста обликују живот својим мислима. На примјер, мој је сиромашни отац увијек говорио: "Никада се нећу обогатити." И то се остварило. С друге стране, мој је богати отац одувијек сматрао себе богаташем. Говорио би: "Ја сам богат човјек, а богати то не раде." Чак и кад је банкротирао након великог финанцијског пада и даље се сматрао богатим човјеком. Говорио би: "Постоји разлика између сиромаштва и банкрота. Банкрот је привремен, а сиромаштво је вјечно." Мој сиромашни отац би говорио: "Не занима ме новац" или "Новац није важан". А богати је увијек сматрао да је новац моћ. Моћ наших мисли није могуће измјерити, али још док сам био млад било ми је јасно да морам пазити на своје мисли и изражавање. Примијетио сам да мој сиромашни отац није сиромашан због количине новца коју је зарађивао, већ због својих мисли и д‌јела. Као младић с два оца, постао сам свјестан да морам пазити које ћу мисли усвојити. Кога бих требао слушати богатог или сиромашног оца? Иако су обојица веома цијенила образовање и учење, нису се слагали у вези онога што би требало учити. Један је хтио да вриједно учим, добијем диплому и добар посао како бих радио за новац. Хтио је да постанем професионалац, одвјетник, рачуновођа или да завршим пословну школу и постанем МБА Master of Business Administration - стручњак за економске и финанцијске знаности. Други ме отац потицао да обратим пажњу на то како постати богат, да схватим начин на који д‌јелује новац те постигнем да он ради за мене. "Ја не радим за новац, већ новац ради за мене!" Кад сам навршио девету годину, одлучио сам послушати богатог, а не сиромашног оца, иако је овај имао факултетске дипломе.

Лекција Роберта Фроста 

Роберт Фрост је мој омиљени пјесник. Иако волим многе његове пјесме, омиљена ми је Пут којим нисам пошао. Његовом се лекцијом користим готово свакодневно:

Пут којим нисам пошао 

У жутој шуми рачвала се два пута,
 Тужан што не могу на обје стране
 Јер путујем сам, стајао сам дуго
 И гледао до куда ми поглед сеже
 Како један неста у густоме грмљу;
 И онда кренух другим, оним правим,
 Можда ми је управо туда ваљало поћи,
 Обраслим травом што чека нове кораке
 Премда сам знао, ако пођем туда,
 Корачат ћу ипак увијек истим путем,
 А тога су јутра оба пута била права
 Прекривена лишћем недирнутим, мирним.
 Да, ишао сам првим још цијелога дана!
 Али сви ми знамо да стазе нас носе,
 И та сјена сумње звала ме је натраг.
 Ово ћу вам с уздахом једном рећи,
 Негде након много дугих година; 
У шуми рачвала се два пута, а ја 
Кренух оним којим се рјеђе ишло, 
И након тога ништа није било као прије.

 Роберт Фрост (1916)