Занат је злато. Говорила је мајка.

Имао сам веште руке, могао сам да направим свашта њима. Требало ме је само пустити да будем сам. Чуда су излазила из моје радионице. Најлепши качкети, најмодернији шешири, класичне капе и руске капе. Мирис старо картона од кога сам правио сунцобране за моје капе је испуњавао целу радионицу. Шта сам замислио, могао сам дасашијем. Требало ме је само пустити да будем сам. Ратне године у којима сам проовео своје детињство су ми улиле толико стрпљења да ме је то пратило цео живот. Кажу да сам страшно стрпљив. А знате ону народну, чувај се беса стрпљивог човека. Тако је и код мене било. Мирноћа која је испуњавала моје тело знала је да пређе у окорели бес само кад би кап прелила чашу . Ретке су то прилике биле, а било их је, не могу да кажем да није.

Социјалистичке фабрике започете педесетих година 20.века су биле мој идеал. Нашао сам свој живот у једној. Знате, ја сам човек који није волео промене. ''Ресава '' је била мој живот. Фабрика изграђена на периферији Светозарева окупила је више стотина радника, а ја сам био један од њих. Знали смо да ноћи проведемо у њој, спремајући модне ревије и извоз за иностранство.

Креаторка Боба са исрцтаним обрвама је свако јутро доносила кафу и чаврљала о обично- необичним стварима пре него би приступила цртању. Амбуланта је била посебна зграда у коју смо ишли само кад је било потребно. Волео сам да једном у недељу дана свратим да висим Симониду, лекарку која је увек имала неку мудру мисао која ме је држала до наредног сусрета. Висока стакла Ресаве су била тако прозирно чиста да се цело Светозарево видело.

Родио сам се у Јагодини 1934.баш кад су убили краља Ујединитеља. Растао сам у ратној Јагодини а одрастао у Светозареву. Светозарево је добило име по социјалисти Светозару Марковићу ,а сећам се као данас кад ми је мајка рекла , мени дванаестогодишњаку да мора да иде да мења 'артије јер се сада зовемо Светозарево. Та хладна 1946.је мени донело завршетак осмољетке и могао сам да бирам на који ћу занат. Брат Милан , брз и окретан, изабра да буде месар. Нож је летео у његовим рукама, његови вешти покрети су били тако спретни и сигурни да сам могао са сигурношћу да му будем мета и да знам да неће промашити. Сестре нису биле писмене. Није било места ни за нас момке, а девојчицама је већ било предодређено да се удају и рађају. Нико није мислио на њихово образовање. Рат је донео многа пустошења, ко ће мислити о школовању.

Уписао сам капаџијски занат. Смиривао ме је сваки покрет иглом и концем. Секао сам вешто папире и правио моделе. Требало ме је само пустити на миру. Чудо је излазило из моје руке. Одмах сам се допао мајсторима. Видели су моју сигурност и мирноћу. Радио сам даноноћно. Није ми било тешко. На занату сам упознао и прве пријатеље али и прву конкуренцију. Миле ''глува кучка'' је био један од њих. Имао је Миле вешту руку, али смо се стално гледали чији је качкет бољи, уредији...а шта ћете, деца смо били. Дође време да се иде у војску. Три године сам био одвојен од куће. Срећа је била што ми дадоше Ниш. Научио см да склапам и расклапам пушку, да чистим под и кувам пасуљ. Никада више ништа нисам скувао. То ми је било довољно. Вратио сам се у Светозарево.

Чинило се да сам све потребно обавио да је једино остало оженити ме. Ресава је окупљала младе, полетне момке и девојке. Свако ко је имао талента, воље и жеље могао је да дође. Ресава је свима ширила руке. Висока смеђа мршава девојка ме је стално гледала. Њене зелене крупне очи су баш биле јединствене некако у маси очију са којима смо се свакодневно сретали. Звала се Миланка. Била је из села на Морави. Мали Поповић је био удаљен 10 километара од Светозарева. Купио сам први мотор Зааставин , наравно. Било ми је жао да је пустим да прелази скелу свакодневно и враћа се кући са посла. Возио сам је и чекао. И тако...знате већ ...Венчали смо се 1956. Година је била орабрујућа, лепа, ведра...можда је само тако мени изгледала јер сам био срећан. Срећа је много чудан појам. Оно што тебе чини срећним , можда је за другог ништа. Био сам много срећан. Наредне 1957.сам дибио сина. Како другачије да се зове него Драган, где ћете драже од тога. Ресава је и даље била моје уточиште. Свака недаћа која ме морила  је нестајала кад одем у своју Ресаву. Колико нам је било лепо у социјализму.

Остао сам му веран до смрти.

Почели смо да градимо своју кућу. Кућа беше баш поред реке Белице. Место лепо и плодно. Свака капа је била уткана у темељ куће коју сам подизао. То је била чар социјалистичког духа у коме сам слободно дисао. Чинило се да могу све. Кућа је полако ницала, а моје вредне руке су шиле свакога дана по неколико стотина капа . Свака лењиновка која је гледала са полице је била тако скројена и опшивена, да су је тражили из свих градова. Ноћима сам седео за машином и шио. То ме је испуњавало. Чудо је излазило из моје радионице. Требало је само пустити ме. Музика са Радио Београда ме је будила и успављивала . Речи Душка Радовића које сам слушао су ме носиле читав дан. После проведене ноћи за машином, сели бисмо ја и моја Миланка у ''Фићу'' црвене боје и наставили да радимо.

Ресава нас је чекала. Нисмо смели да је изневеримо. Застава је производила две врсте аутомобила, 101 и чувеног ''фићу''- купио сам га и довезао из фабрике. Црвена боја је тако обојила двориште и тек направљену кућу. Још један производ социјализма коме сам остао тако веран до смрти. Ништа нам није недостајало. Врњачка бања нас је сваке године дочекивала као најљубазнији домаћин. Одседали смо код газдарице Маре и газде Драгана. То је био онај десетодневни одор који ми је опуштао мисли. Врло често ми се мисао враћала мојој радионици и капама које су ме чекале да буду сашивене. Време је пролазило али седамдесете нису биле обећавајуће. Бринули су ме први немири на Косову. Тито је био болестан. Плашило нас је време које тек долази. Мирисало је на немире и осећао се у ваздуху страх који је само лебдео. Нису могли сви да га додирну, само они који су осећали дух друштва у коме смо живели.

Мирис Балкана је проклет. Сви би да га осете на овај или онај начин. Буре Барута које ће сваког момента бити у ватри је наговештавало време које тек долази. Далеко је било сунце. Само се назирала киша и облаци који су прекривали небо. Небо над Балканом ће врло брзо бити сиво. Ја сам и даље највише времена проводио за својом машином. Некад ми се чинило да причам са својим качкетима. Најбоље разговоре сам водио са ''лењиновкама''. Волим дух социјализма, волим дух Русије. Дошле су деведесете. Миланка није могла да се носи са њима. Претерана брига за јединца који би сваког момента могао да оде у рат је дотукла. Умрла је са свега педесет година. Ја сам и даље шио. Требало ме је само пустити. Чуда су излазила из моје радионице.  Склопио бих очи и одмарао уз звуке Радио Београда. Песме севдалинке су ме водиле у младост , у моју сиромашну и ратну младост.

Волео сам да ћутим. Тада сам био најспокојнији. И волео сам своје капе. Требало ме је само пустити. Чуда су излазила из моје радионице.