Плаши се љубави! Јер прође,
Прво са својим снима слети,
А убија те кад крај дође,
К'о за трен среће да се свети.

(I строфа песме "Страховање" , М. Љермонтов, 1830.)

Да ли си икада отпутовао негде, далеко, где нико те чекао није. Нико познавао. Одлазак као изазов. Одлазак као став. Одлазиш сам! Сусрећеш људе. Усамљене. Много усамљених људи. Не знаш њихова имена.Живиш покрај њих, са њима. Говоре да имају некога, као сви имају некога.....далеко. А сами, сви сами у тако великом граду.

Ти не знаш њихов језик, не познајеш улице и булеваре, навике и правила.  Шта тражиш ту ? Бежиш ли ? Отеран?

Одлазим одавно. Одлазим јер волим. Волим Србију! Тражим! Хоћу да ме се Србија ужели. Да мисли на мене! Хоћу да је сањам и опет јој се вратим... Када остајем, дуго боравим, чини ми се да Србија не воли ме, довољно... Можда ме и воли али не највише, не онако како бих ја да ме воли, како ја хоћу...! Одлазим да би Србија туговала, жалила што је опет напуштам а радовала се кад бих јој се враћао!

Тамо, у највећем граду, највише си сам. Гледаш милион лица. Пресрећу те туђи погледи, непознате очи. Неке памтиш, па заборављаш. Више заборављаш. Углавном заборављаш. Тражиш ! Тражиш, твоје, теби најдраже очи, оне које памтиш, будан их сањаш, највише волиш и мислиш, мислиш да су само твоје. Несвесно желиш да угледаш их. Да ти се причини теби најдраже лице. Лепо, прелепо лице! Ништа.

Те очи, то лице ту , нећеш наћи...Те очи те чекају у Србији. То лице Србију краси! Очи су то и лице, моје мале! Сад знаш. И воле ме!

Временом постаје теже. Умиреш од љубави. Хоћеш то лице, те очи, усне. Тражиш, луташ, лудиш... Тешко је, све теже. Не можеш више, не можеш... Повратак!

Србија чека ме! Воли ме! Осећам то.

Гомиле људи, станица наша, српска, београдска. Тражим крупне очи моје мале! Обневидео од љубави. Чекају ме, осећам поглед на телу окренут леђима. Окрет брз и од сјаја ока тог ево жмирим још и сад!

Те очи исте су као пре, али по први пут, плаше ме, као да не воле ме?! Једине. Једине што волеле су ме. Да ли је могуће то? Зао ли час је то ил сан? Казна? Освета можда! Плаћам ли данак свим предходним одласцима. Годинама.

И кога сад Србија воли више? Њу или мене? Како сам, само погођен! Изгубљен. Не могу да се приберем.

Мењао бих се! Одмах, молим! Заувек! Нека ме Србија не воли, нек јој не требам, нек ме напусти. Заборави. Само да опет ме њене очи пожеле, да воле ме, као пре, одувек... Као некада. Као одувек.

Ја Србију волећу заувек! Ја могу поднети и да Србија не воли ме, ако већ тако мора, али не могу преживети да она, моја мала, не воли ме! Без њених очију и лица тог нема живота за овог овде, пред тобом, друже, што гледаш ме! Очи су њене као небо,светлост, наук...

Очи су њене, очи Србије! Лепе и тужне, топле и снажне.. .То очи су "моје бабе драге":

Горе је кад другог имаш,
Лакше - кад сам си смрти предан,
Него два ударца да примаш,
И за два бића патиш један!

(Последња строфа песме "Страховање", М.Љермонтов, 1830.)