Један стари алкос испричао ми је овакав случај. Стаљина су известили да је професор Н послао у „Комунист” чланак у коме оспорава неке Стаљинове тврдње о језику.
   

Друг Н је упао у заблуду - рекао је Стаљин. - Он је заслужан човек и треба му другарски помоћи да је превазиђе.
    Конкретно како? - упитали су Стаљина.

    Стрељати гада - одговорио је он. Очи су му у том часу зрачиле доброту. Стаљин је добро разумео однос између добра и зла. Он је био готово Бог - био је Сатана. Зато је и говорио са нагласком.

 Совјетски грађанин радо наноси зло ближњем и чини подлости. Али он увек претходно себе убеди да на то има морално право. Да су његови поступци већ на неки начин оправдани, да они, на крају крајева, уопште и нису зли, него добри. На пример, разговарао сам са десетинама људи који су извршили прељубу. Врло мали број њих је то учинио без психолошког и моралног самооправдања. По правилу су налазили разлоге својој прељуби у манама супружника, и своје понашање нису посматрали као прељубничко, већ као неки излаз из положаја у коме су се без своје кривице нашли, као тежњу да се превладају тешкоће и чак као жељу да помогну онима које су варали. И готово у свим таквим случајевима долазило је до аналогне реакције другог супружника, који је сад већ сматрао да има пуно морално право на то. Подлост за подлост, зло за зло. И тако се успоставља некаква животна равнотежа, називана добром. На сасвим аналогне случајеве наилазио сам у службеним односима међу људима, у стваралаштву, у друштвеном животу.

 Зло за зло - то је практичан принцип живота нашег друштва. Бог ту више ништа не може да учини.

 Шта ја радим, кад људи желе да чине зло? Али такви мени и не долазе. Ономе ко жели да чини зло савети нису потребни. Он и без савета одлично зна шта и како треба да ради. Осим тога, ја не учим ни добру ни злу. Ја учим томе, како бивствовати у оном пресеку живота, у коме се губи смисао појмова добра и зла. На пример, преко пута мене за сточићем у јефтином кафеу седи поштовани отац породице. За ресторан није имао новца. Једва је скупио неку кинту да ми плати ову консултацију.

Син му управо завршава школу. Момак је способан, али далеко од тога да је геније. Нема никаквих посебних талената ни склоности. Добар комсомолац, али не и активиста. Нема ни енергије ни жеље за градњом каријере. Шта да се ради? Отац би, наравно, хтео да му се син добро снађе у животу. Да не буде обичан радник или ситни службеник. А притом не жели да му син буде лакеј, лупеж и томе слично. Шта да ради? Где је ту добро а где је зло? Сасвим свакидашњи проблем. А да и не говорим о таквим проблемима као што је скидање вишка килограма, набацивање мишића, очување полне моћи до дубоке старости. излечење од несанице, савладавање страха од смрти... Шта је ту зло а шта добро?

Или, други случај. Најбољи ресторан у граду. На столу - најскупља вина и закуске. Два конобара поред стола спремна да испуне наше жеље. Мој саговорник је овог пута професионални разбојник - провалник, лопов и убица. Он ме не пита, како да убије не остављајући за собом никакве трагове, како да проваљује и краде, остајући неухватљив за правосуђе. За те ствари он је већ прворазредни стручњак, доктор, академик. Не, њему треба нешто друго. У последње време почели су му се јављати знаци страха, неодлучности, сумње и других непожељних у његовом послу стања. Како да их превлада или барем ослаби? И шта сад треба да учиним ја? Да одбијем да му дајем савете? Али то не би било у складу са мојим принципом - оно чему учим не зависи од тога кога то учим. Осим тога, овај човек је злочинац са правне тачке гледишта, а ја немам намеру да преузимам функције правосуђа. За мене је он једноставно човек коме је потребна моја помоћ. „Кад бисте Ви знали (он ми се обраћа са „Ви”, за разлику од већине поштених и пристојних људи) са каквим нитковима ја имам посла, сматрали бисте ме најплеменитијом особом у овом ужасном друштву.” Ако овај човек скине барем половину накита са оне дебеле која је тражила да је одигнем од пода не додирујући је рукама, да ли ће тиме учинити добро или зло? Тиме треба да се бави световни суд, а не божији.

У једној ствари могу да дам јемство -
Да ову чаму и сивило руско,
Руску до бола и муке простоту
Мењати нећу низашта на свету.

 Ја сам рођен управо за ову безизлазну руску чамотињу, за решавање нерешивих руских проблема. Не може се бити пророк У својој отаџбини, сматрао је Исус. Мој положај је супротан - није ми суђено да будем пророк ван своје отаџбине.