Ова прича ће свакако бити интересантна људима који сматрају (а притом тврде да нису умислили) да су постали невидљиви у простору у којем делују и живе. Један од таквих сам био и ја.

Моја исповест почиње тако што сам се одједном у зрелим средњим годинама обрео сам на овом свету. Родитеље сам по наложеној традицији сахранио, и остао сам да живим сам у једној трошној згради,усред мравињака велеграда. Родбине нисам имао барем у ближим коленима, а оно мало пријатеља што сам имао,погубио сам. Двоје су отишли на далеке континенте и започели нов живот а један је нажалост умро од тешке инфекције бубрега. Скупио сам петнаест година неког јаловог рада по приватним угоститељским фирмама а пошто сам због једног шамара остао наглув на десно уво и још приде боловао од реуматоидног артритиса, успео сам некако да удесим себи бољу али опет скромну очеву пензију.

И тако једног дана спознах да сам постао невидљив. Комшије са спрата које сам само хотимице познавао,престали су да ми се јављају у лифту, чак и нису гледали у мом правцу. У поштанској штедионици више пута су неки ликови стали у ред испред мене као да не постојим. Чак нисам осетио да ме газе по стопалима. У супермаркету продавачица је куцала моју робу али није видела купца. Узимала је кредитну картицу са пулта коју је провлачила на апарату. Давала је у мом правцу неки избледели рачун као што сам изгледа и ја био избледео у преосветљеном простору иза фискалне касе. 

На оближњем терену за баскет иза зграде, прикључио бих се кришом некој екипи. Испоставило се да су сви играли за тим у којем мене није било. Додавали су се између себе, шутирали из свих позиција, а за мене није било асистенција па ни прилике да шутнем на кош. Празно сам гледао у рекет терена где су се саиграчи грлили или поздрављали специфичним ударцима шака и којекаквим будаластим кореографијама покрета.

Повукао сам се у свет своје трошне собе, па сам читао књиге из заоставштине мог ученог оца. Када сам ишчитао прозна дела и са највиших полица, отишао сам у градску библиотеку да се учланим. Али тамо није било места за мене. Већ је постојао један човек са истим именом,презименом и годином рођења утиснутим у чланску књижицу, па сам опет постао уљез. Вратио сам се кући и окренуо се on-line библиотеци која ми је нудила одређене електронске књиге. Али кад сам пробао једну од њих да читам појавио се непознати фонт, налик на уврнуте хијероглифе. Почео сам од муке да пишем свој дневник, папир је ипак трпео све, али чак и ти трагови оловке на папиру били су једва видљиви,скоро нечитљиви.

Неком приликом кад сам отишао у оперу, моје нумерисано место заузео је неки господин са филцаним шеширом,иако сам то место благовремено резервисао. Девојка из позоришта која се бринула о публици јаком светлосном лампом отерала ме је (или моју силуету) на степениште,па сам ту од муке сео и скрасио се. На крају представе и дирљивих Вердијевих арија из све снаге сам аплаудирао са осталим гледаоцима. За дивно чудо моје тапшање је било бешчујно, из мојих шака ништа није одзвањало,иако су ми прсти били помодрели од лупања једни о друге. Осетио сам се као фантом из опере и једно велико ништа. Бесомар грозоте и краљ мртвих хоризоната.

Ипак синдром невидљивости доносио ми је и неке користи. Улазио сам на градске дербије кад су карте већ биле распродате, јер су редари као и други у мени видели само безличност и безбојност, па су ме несвесно пропуштали да се ушуњам на стадион. Гледао сам утакмицу бесплатно чак сам могао приступити и новинарској ложи. Када би навијачи заурлали после гола или досуђеног пенала и ја сам се придруживао иако мој урлик није имао никаквог доприноса. Тај осећај да негде припадаш чак и кад те други не константују, био је нешто најлепше у мом животу вука самотњака.

Опет једном, на неком опасном политичком митингу када је дошло до туче између полиције и демонстраната,свуда око мене летеле су песнице, флаше, бакље, пендреци, каменице...Али мене не би ништа окрзнуло а и ако ме је нешто докачило то је било без осећаја за бол, па сам се кући враћао без иједне огреботине. Моји захтеви за поправљање институција и смањење смога (можда су због тог смога неки људи постали невидљиви) откотрљали су се низ плочник право до канализације.

Покушавао сам и згодним женама да се удварам. Али тек ме оне нису примећивале. Био сам само утвара, комад мало гушћег ваздуха неодређеног облика и ништавне конституције. Ни ружа у мојој руци није мирисала на било какав наговештај љубави. Пољубац који сам кришом слао одлазио је далеко у етар преко глава тих градских лепотица.

На државном попису становништва, мој стан су обилазили у великом луку, као да ту живи приказа, авет без идентификационог броја. Нисам се водио ни као статистички број. За парламентарне изборе листић са мојим именом се није штампао, која би евиденција могла да извуче безобличног на видело дана. Мада истини за вољу, некад је боље бити неми посматрач свих тих гунгула, препирања,жучних расправа, обојених револуција, саобраћајних свађа...Посматрати из прикрајка и смејати се људској глупости, неодмереном понашању, злочиначким акцијама, брачним заврзламама...

У парохијској цркви налазио сам неки душевни мир, делом зато што је и драги Бог био тако, невидљив,недокучив а ипак самилосан,баш као и ја. Зато сам се молио свим жаром мог бића да престане ова фантазмагорија, и да једном постанем стваран, опипљив, па макар то било и у горњем небеском свету. Држао сам у соби икону Ускрсење Лазара из Бетаније, кога је четири дана након покопа оживео Исус Христ...Можда ће услишити моје молитве и оживети ме у овом свету,где стопалима газим а не остављам трагове. То би му свакако било лакши посао него да ме враћа из подземног,мрачног света у овај земаљски назови рај.

Кад сам неком приликом сео у такси возило, нисам био сигуран да ли ме је таксиста приметио. Није укључио таксиметар да откуцава, а ја сам се бунио,из свег гласа викао „Ја сам ту“ али ништа није вредело.. Осећао сам се као жути,ситни једва приметни етерични мрав који се шуња око тегле смеђег шећера на једанаестом спрату мога стана. Таксиста као да је из даљине чуо прозукле гласове нечистих сила или је помислио да је зомби сео на задње седиште да га сурово казни за незаконите и велике наплате путницима,тек махинално се пренуо,стао и истерао мистериозног духа-мене у полумрачну улицу неког далеког кварта.

Код лекара – отоларинголога сам био због хроничне упале синуса и ту сам опет имао непријатност. Једва је констатовао моје присуство, а онда кад је напокон хтео да ми погледа у грло,следио се. „Овде је само мркли мрак,празнина“-продрао се. Затим се дочепао стетоскопа не би ли уочио неке плућне промене и утврдио рад мога срца, али је убрзо опет вриснуо „Овде се ништа не чује, ту нема унутрашњих органа“ и бесно ме истерао из ординације. Морао сам да се касније лечим неким травама које сам набрао са оближње планине. Био сам сувишан број, грешка у распореду хромозома, накарадна мутација, превид природе...Али ипак сам осећао да постојим, да осећам тежину костију доњих екстремитета док нелагодно скакућем мајчицом земљом.

Онда сам напокон решио да купим скутер до 50 кубика и возикам се по градским улицама и широким булеварима. Нашао сам један мопед APN 1 који ми се свидео одмах на први поглед. Већ сутрадан сам навукао кацигу и мотоциклистичке рукавице и кренуо да турирам машину и јурцам по граду. Провлачио сам се између возила вешто,први долазио до семафора усред прометне гужве. У општој градској вреви као шило сам се уметао, пратио ивицу тротоара,лагано прескакао „лежеће полицајце“... Ветар ми је шибао у лице и најзад сам осетио неку врсту слободе и возачког блаженства. Али приметио сам да возачи чудно гледају у правцу мог неукротивог мотора. Као да нису видели возача на њему. Чуо сам коментар једног возача кабриолета у стилу-види колико је напредовала наука сад нам вештачка интелигенција управља возилима. Није ми било јасно какав је смисао вожње мотором ако неко даљински управља њиме, чак и кад је возач безлична утвара као ја. У чему је поента вожње на двоточкашу ако ти не осетиш брзу промену околних пејзажа и струјање ваздуха у коси. Ако неко као у гејмерској игрици има екран испред себе и реалну слику и мапе улица, онда сувозач има невидљивог тркача који вози машину по програмираним инструкцијама и може мирне душе да дрема на седишту,препуштајући соптвену безбедност скелету жица и чврстом споју микрочипова. Али где је ту лепота призора и стварање адреналина под утицајем брзе вожње. И тако чак ме ни дежурни полицајац није зауставио кад ми се казаљка брзиномера закуцала до краја ( шта би тек било да сам купио Кавасаки GPX мотор од 750 кубика). Опхрван тугом конзервирао сам моторцикл и чекао погодан тренутак да одем у нетакнуту природу-недођију, где би ме пратиле само окице преплашеног зеца, и тамо се возим и лудујем до миле воље.

Било је ситуација када сам глумио „доброг духа Каспера“ дајући тако себи одушка и за мало забаве. Чекао сам да дође дан за разне прославе: Божиће, рођендане, испраћаје у војску и слично, па би онда зазвонио на врата стана где се та свечаност одигравала. Домаћин би изашао и зверао по ходнику, али никог не би приметио. Можда реп сенке од поштара који је недавно био да уручи неко решење из суда. За то време ја би шмугнуо унутра и заузео позицију са које би пратио све догађаје; било да је то иза креденца,поред кућне библиотеке, у предсобљу, на лустеру пуном кристала...Свеједно само сам се држао подаље да им не пореметим енергетски празнични баланс. А славило се ту свашта. Нарочито сам преферирао дечје рођендане, Божиће и годишњице брака. У сценографији препуној балона, конфета, лампиона, гирланди, разних стаклених и керамичких украса, костима дечјих суперхероја, украсних свећа, осећао сам титраје у безбојним венама. Гледао сам ту веселу цику, и као да сам и ја био део тих наздрављања, дељења поклона испод јелки, нежних пољубаца, чудесних плесова и игара уз громогласну музику из „wireless“ звучника... Био сам блажен у гротлу тих лагодних церемонија. На крају би се тихо извлачио и напуштао стан или кроз противпожарне степенице, или искакањем кроз прозор ако је у питању приземље, или да заждим кроз процеп врата кад неки гост крене кући. Знам да сам био тај добри кућни дух који је кришом поправљао већ подгрејану атмосферу и дизао људе на ноге да се искачу по својим монотоним животима. Моје присуство иза набораних завеса код двокрилног прозора само би ветар наслутио кад се ушуња унутра. Један полупијани гост би цикнуо: “Овде се осећа чудесни дух позитивне енергије и фантастичних вибрација“. Као да је право циљао на мене. У свом тефтеру би већ заокружио следећи датум који је био празник за моју уморну душу.

Шетајући једном Булеваром мира, застао сам испред светлуцавог излога реномиране књижаре и угледао књигу „Невидљиви човек“ Herberta George Wells-a napisanu još 1897. године, која је нешто пре другог светског рата (1933. године) екранизована и од ње направљен филм-класик. Научник Грифин, албино студент медицине,који је урадио хемијски експеримент у гостионици једног енглеског градића да буде невидљив, касније је постао икона научно-фантастичног хорор филма. Отрчао сам кући и у једном даху-за непуни дан, прочитао све од корица до корица. Схватио сам да су људи вековима имали ту еклектичну тежњу, сулуду идеју да буду невидљиви. Можда је тај порив у човеку присутан да би могли да радимо различите забрањене и кажњиве ствари на које у обичном животу не смемо ни да помислимо; да избегнемо нелагоду и осећај кривице, које нам намећу друштвене норме и сумњиво законодавство. У неким случајевима би се таква паранормалност могла поистоветити са езотеријом и враџбинама које допиру до тајанствених и нежних срца, или наносе зло разним покварењацима и богохулницима. Са таквим примерима „невидљивости“ постојао би читав дијапазон могућности за преваре,освете, личне сујете, ниске страсти...Озлојеђени људи имају потребу да се издигну изнад ситуације и спроводе неку своју правду.

Схватио сам да сам биће које се вешто крије иза леђа других, као бешумна сенка, безбојан и прозрачан. Само ретки су могли да осете мој дах живота, мој импулс таштог вилењака. Штитио ме је маглени зид узалудних тежњи. 

Када би ме случајно притерали уз ћошак гледали би кроз мене као кроз прозирно стакло, осећајући повремено треперење непознатих праисконских честица у ваздуху. Постао сам невидљиви човек без трагова зуба окултизма и поновљеног хемијског експеримента.