Бесните и даље ви очајањем набујале мисли. Нападајте и даље на свој плен ви злослутни гаврани, горких часова црни весници. Леденим вихором слика у очајном беснилу подивљале маште устремајте се и даље на жртву, да заледите дахом искру сваку која ту, на пепелишту, слабом покушава снагом да васкрсне новога феникса, моћи господара.

Нападајте.

Размекшале остатке горде стене од некад, која вам је пркосом претила младим, плавите. Подривајте полупотопљени гребен наде да би скрхали уздања сва. Пијте и даље крв, остатак непресушног, врелог извора, што је ту текао и и до конца живота требао да тече. Журите се да што пре поцрпете и сваку капку заостале капи онога мора које је ту некада, уз громогласну песму младости киптало и шумило смелим и поносним током, хотећи да у својим дубинама сакрије и највише висине свију болова људских, све беде и патње. Пијте и оставите празнину онде где је обиље још недовољно било и празнина. Кадионицом бола уносите у некадањи весеља и младости храм, трулог и пропалог живота задах, ништите сваки делић и атом ваздуха чиста који се задржао у овој пећини трулежи и смрти. Раширите у њему ваше господство и трон поставите моћи. Резигнацијо, владару бораца непобедних који где ступе ниште све што ниси ти, иронијо незајажљива и ти, очајање ненасито, ја вам пркосим. 

Не бојим се.

Ја...

Трујте и нападајте, ништите и продирите све даље. Далеко сам одбацио страх и отресао сам се љаге плашње. Ново ће врело да потече, на рушевинама старим нов дижем храм а улаз бране камени лавови моје камене моћи, ново ћу море да поставим онде где је старога нестало. Ја вас изазивам као оно у првим данима блештећег беснила сувишка снаге који није знао куда ће, као у првим часима подвига несите бујности. Ходите на ме и наваљујте и срдите се грозно и јуришајте махнито и плахо и бесните бесно. Ходите да у очајном мегдану узаврелом мојом слабошћу обезоружам вас до страха и немоћи, да ми вас газе победничке стопе и тлачи моја освета.

Ходите да у дивљини до врхунца попете ми моћи раздрузгам и утаманим цео ваш род смртоносни и смождим до једног. Жеђ за ништењем незајажљива ми је бездан, ходите, ја сам огњени и камени, град који ће вам утулити и спомен, маљ који ће да угуши, вук који зубима коље, хијена која ће да полоче сву усирену крв ваших трулих жила, ја сам смрскавајући гром.

А ако не изађете?..

И до ваших мрачних скровишта, јазбина где се јати тама, допреће и извући ће вас на дан, на светлост која убија, осветник, таманитељ  - пркос мој !
(Београд. 1908.)