Послала сам причу на конкурс и надала се да ће она једна дубокоумна, вишеслојна реченица са сатиричним тоном бити схваћена као таква, уместо као незрела констатација. Стисла сам ручку своје торбе надајући се да ће тај притисак да ми скрене пажњу са слика које су ми се појављивале у глави. Замишљала сам стручни жири како зури у реченицу која не приличи писцу који пише да би истражио дубине мора свести, већ наводно истражен плићак. Та изјава ме је пратила до радног места и плутала ми по мислима без знака да ће отићи. Ишчекивала сам да мој надлежни ућути како бих могла да исцепам папир из радне свеске и напишем је на скроз другачији начин који би можда био јаснији људима који ће осуђивати моје дело. Упркос тек пристигле команде од шефа, одлучила сам да рефразирање реченице не може да чека иако је прича већ послата и мој неспретан покушај филозофирања је отишао заједно са њом тамо где не може да се промени. 

 

„Страх од тога да ружан човек мисли да сам ружна ми се појавио на лицу.“

 

Та реченица је гледала у мене са папира молећи ме да бар заменим реч ’ружан’ са неком мање површном речју. Папир ми је пружао разумевање да је управо баналност ове реченице оно што је чини прецизним описом немоћи али мени је још више било битно да људи схвате шта ја ту заправо исмевам. Покушала сам да је разложим на више речи како би била питкија.

„Страх од тога да човек за кога ја мислим да је ружан мисли исто то и о мени, ми је обликовао лице.“

 

Опет ми се чинило као да фали објашњење. Бринуо ме је онај читалац који прелази преко речи да види шта ће следеће да се деси док истина исписана оквиром слова чека публику. Преклињала сам замишљене љубитеље прозе да се удубе и да нађу све слојеве које крије ова реченица, али сам знала да не могу то да тражим од било кога. Нисам смела себи да дозволим да будем онај писац који објашњава шта је хтео да каже накнадно. Човек који објашњава виц након што се нико није смејао је лака мета за исмевање.

 

„Страх од тога да човек кога не поштујем, мени неће одати поштовање је утицала на начин на који сам се носила.“

 

Послушала сам унутрашњег критичара и заменила реч ’ружан’. Превише је окрутно иако је можда та окрутност била потребна како би описала немоћ утицања на туђе мишљење и поставило још теже питање утицаја на сопствено. Хемијска оловка ми је дала до знања да могу и да променим очигледно значење реченице а да она задржи сличне слојеве и смисао.

 

„Мислила сам да сам ружна али ми је највећи страх био да то и он не мисли о мени.“

 

Избацила сам компоненту осуђивања човека чије се осуде фиктивни лик плаши и тон је одмах деловао блаже. Особа постаје мање страшна када покаже самокритичност, као што описује ова изјава након оних прошлих. Мада, ни овде се није јасно видела срж. Чак се видела и мање него у првој реченици. 

 

„Осетила сам велики бол, али пошто су ми они говорили да то није ништа страшно, гадила сам се своје слабости.“

 

Играла сам се још са гранама овог концепта иако ово нисам ни могла да уклопим у радњу оне приче. Циљ ми је био да нађем златну средину између суптилног и директног. 

„Нисам веровала да ћу да достигнем свој циљ али када су они изразили своје сличне сумње, обузео ме је гнев.“

 

Кајала сам се што нисам убацила више примера исте реченице у причу како би свако могао да се поистовети са бар једном а бар једну да осуђује. Нажалост, сада је моћ у њиховим рукама, да изаберу да ли ће да гледају на мене као на огорченог, површног писца који даје себи за право да користи ту застарелу реч у литератури која описује објекат непријатног изгледа. Могу да ме виде као особу незаслужну поштовања или као на несигурну особу која се користи увредљивим описима. Сигурно ће сумњати у моју адекватност али то више није на мени да контролишем. Стандарди су увек били туђе мишљење. Оно одређује шта ће да нам се деси. Истина је да је овај свет у суштини континуирано сустварање и да сами немамо толико могућности, а ако већина одлучи да си штета, осуђен си на сналажење или смрт. 

 

„Стандарди за мене су већ били постављени, и зато јадан онај за кога их ја постављам.“

 

 

Ја ћу да наставим да замишљам жири као чудовишта зато што ме плаше. Замишљаћу и људе који евентуално буду читали моју причу као будале зато што баш жарко не желим да то буду. Гледаћу на мог надлежног као на малоумног човека који не разуме креативност када буде читао подсмевалачким тоном ово што сам писала уместо да радим оно за шта ме плаћају. Зато што ако је мене блам, учинићу да буде и њега. Јадан онај коме ја пресуђујем у моментима када сам сама себи лоша.

 

Шифра: Хајдини