Дошла је са мирисне стазе посуте лишћем тропске агаве са смарагдним штапом и филцаним полуцилиндром, равно на моја згрушана испарења из каде, без позива и очигледне намере да је било који унутрашњи глас дозове.

  Намигнула ми је вештачком трепавицом и почела да дефилује између зидина древног млетачког града, док су моје жеље скупа са миришљавом пеном трепереле по углачаним површинама огледала.
  Звала ме је да празнујемо светковину жутог разбокореног цвећа од чијег сам праха добијао нападе алергијске кијавице.

  Њене ноге дуге као жирафини вратови марширале су у ритму лименог оркестра мојих фасцинација.
  Запазио сам како ми помахнитала вода надире изнад пупка. Питао сам се који костим да обучем, јер сам се у сваком осећао као бедна бува на гриви екваторског лава.

  За то време моја «Fаm Fatalle» у дугим чизмицама и отменом муфу је пролазила поред гомиле која кличе и од радости бацала увис дозреле мандарине.
 

  Туш под којим сам спирао наслаге свакојаких скрупула претворио се у буктињу. Схватио сам да је време за осмишљену акцију.

  Обукао сам гњурачко одело и ронећи кроз водоводне цеви тражио да изађем на место где је парада њених скривених чежњи поставила мрежу у коју ћу се ухватити.
 

  Са мене је кренула несносна церемонија испољавања кијавице, као праштавих труба џезера из француског кварта New Orleansa.

   Управо је то био орфејски знак да ће жута гирланда мимоза спојити наше ушећерене и набујале очи.

   Мажореткиња у народној ношњи медитерана, опчинила је моју душу и просула море страсти у сутерен вечито ознојених зидова.
   Поплава је куљала из моје зграде и претила да потопи град, али није ме било брига,дефиле дугих ногу разбио је све илузије мојих марципанских фатаморгана.