Дан пре бомбардовања, Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је то вече касно пред поноћ, рекао на ТВ каналу CNN или BBC (небитно за след догађаја), да је „време за акцију“ . Марко је уваљен у столицу за љуљање чуо ту вест као у бунилу, и дуго се после тога умивао хладном водом у купатилу. Тако је комаданту савезничких снага америчком генералу Веслију Кларку дато „зелено светло“ за почетак терора без преседана у новијој историји. Марко је знао да је све спремно за ваздушне ударе на нашу земљу, па се ујутро није појавио на послу. Звао је колеге са посла и рекао им ту лошу вест,а они су је са неверицом примили, и кроз шалу одговорили: „Ех,колико су они нама претили па никад ништа,тресла се гора родио се миш“. Богами гора се стварно затресла, море се усковитлало, градови су задрхтали...

То вече 24. марта 1999. године из НАТО базе „Авиано“ у Италији кренула је ескадрила авиона и почело је бомбардовање једне недужне земље. Прве ракете су пале на касарну у Прокупљу, а касније увече око пола девет погођени су циљеви на аеродрому Батајница. Седамдесет осам дана је трајала тортура злих сила над народом већ напаћеним од међурепубличких ратова у једној утопијској држави. То се све дешавало почетком деведесетих година тог века, а та држава заснована на крхком „братству и јединству“ једноставно се распала као кула од карата.Трећи пут у XX веку је бомбардована престоница Југославије и Србије- чудесни град Београд,који се као феникс увек издизао из пепела. Прво је то учинила нацистичка Немачка у априлу 1941. године, затим су наши „мили“ савезници то исто учинили за време православног „Васкрса“ и касније током 1944.године, и на крају НАТО мрак-алијанса 1999.године. Да ли је народ који се толико жртвовао ради ослобођења Европе од фанатика,аутократа, фашиста у оба светска рата, и свуда по Балкану оставио своје кости,заслужио овако нешто? Били смо увек победници у ратовима и губитници у миру.

Када су се огласиле злокобне сирене за узбуну,нека тиха језа заструјала је Марковим телом, и тај завијајући тон дуго му је одзвањао у ушима. Као да је електронска алармна сирена грозно фрктала кроз етар : „Склањајте се или ће вас ускоро појести мрак,склањајте се јер ће вам се кости разлетети у парампарчад“. Дрхтао је сасвим сам,препуштен судбини, а горе од могуће смрти је био осећај напуштености и безнађа. Чуо се са родитељима који су се изненада забринули за њега и звали скоро преклињући да дође код њих, да лакше преживе ово светско зло што их је снашло.Тешко му је било да се поново врати на место његовог одрастања, да живи опет са родитељима, кад је већ пресекао ту невидљиву псеудо-компатибилну струну која их је везивала. Било је то као кад медвед негде око Сретења изађе из дубоке пећине,угледа светлост и прве изданке пробуђене природе, а сад га опет терају хајкачи и ловци да се врати у ту проклету тмину. Али неки скривени инстинкт му је говорио да треба да се врати и да у тој мрачној пећини можда постоји излаз са друге стране према тиркизном језеру испливалих нада.

На посао није ишао,била је одређена квота дежурних радника која је требала да контролише гасоводни систем и нафтне цевоводе. После неколико дана самовања и само повременог дружења са тетка Косом и њеним мачкама у дворишту,решио је да спакује личне ствари у кофер и оде код својих родитеља, док ти безумници нису срушили мостове преко реке Саве.

Сећао се добро био је трећи април, и тог дана је бомбардована зграда МУП-а у Београду. Чуле су се јаке детонације у даљини,сирене су завијале, а он је био у породичном гнезду у комфорном стану код маме и тате на Новом Београду. Мајка га је снажно загрлила а отац предложио да иду у атомско склониште, ту на пољани између два низа степенастих зграда.

Понели су ћебад јер тамо је било прохладно као у плитком гробу, радило је неко чкиљаво осветљење а накупило се толико комшија, па и неких полупокретних баба које месецима и годинама није видео ту у њиховом крају. Сви су били некако збуњени,паралисани као у стању опште хипнозе, и тако збијени у том бетонском подземном простору ушли су у хуману симбиозу. У истуреном кавезу бруталистичких грађевина имали су неку наду и тињајућу вољу да преживе по сваку цену. Додуше на вестима су објавили да ће „мекани зликовци“ гађати само војне циљеве,енергетске системе и саобраћајне инфраструктуре. Ако им се омакне неко породилиште ,клинички центар, мост препун саобраћаја, воз на шинама,нечије двориште са кућом или стамбени кварт, и тамо залута крстарећа ракета и прикуца се свом силином, ником ништа. То је само колатерална штета. Ситница од неколико десетина страдалих цивила, све у границама дозвољеног. Био је то први и последњи пут да су били у атомском склоништу.

Мајка је поставила душек за Марка у дугачком ходнику стана јер је ту било најбезбедније, а отац је стално замрачивао прозоре, мислећи да је ово Други светски рат и да може пореметити њихове теледириговане ракете и касетне бомбе. 

Сутрадан 4. априла у близини њиховог стамбеног блока,бомбардована је топлана на Новом Београду. Они су били на контра-страни од детонација па им нису попуцали прозори, за разлику од комшија са супротне стране солитера. Само су се осетиле јаке вибрације као приликом земљотреса и лустер се јако зањихао. У Марковој соби са једног рафа поред гардеробног ормана затресла се и попадала његова колекција лонг-плеј плоча, које су се збркано расуле по поду а неке плоче су чак испале из омота.

Пошто је млађи син ове породице односно Марков брат био далеко, на безбедној територији земље Канаде, Маркова мама је сву пажњу усмерила очекивано према Марку. Кувала је све што воли, пеглала му омиљене мајице,дозвољавала да пушта гласну музику ,излежава се на душеку и спремала његове омиљене колаче – пишингере и принцез крофне. Мајка је после гранатирања топлане близу њих дрхтала и кроз плач викала: „Следећи смо ми на реду“! Марко и његов отац су је тешили говорећи да НАТО авијација гађа тачно одређене циљеве и да су због других стратешких мета са Новим Београдом завршили.

То није било истина, јер је касније 27. маја бомбардована трафо-станица на Бежанијској коси. Бачене су графитне бомбе којима при паду на високонапонске водове испадају калемови из касета и образују дугачке суперпроводљиве „паучине“ које прекривају струјне водове и изазивају кратке спојеве и хаварије. Ова локација је била нешто даље од њих , али без обзира на то скоро цео Нови Београд је остао скоро 48 сати без струје. Пуни замрзивачи грађана,су почели да се топе и сви су били у паници шта ће са замрзнутом храном. Марков отац је имао плинску боцу са гориоником, па су подгрејавали замрзнуту сарму која је претекла од славе а пржили су и домаће кобасице које је донео стриц са села. Ту су били још и смрзнути пилићи и свакојако поврће,лазање са месом,филети ослића и ко зна шта још. Био је обичај да старије генерације стварају залихе хране, јер су и сами искусили Други светски рат и несташице. Желели су да буду збринути за дужи период. Ипак, сва та храна би се укварила да је хаварија са струјом још мало потрајала. Због пумпи које нису радиле спратови у зградама нису имали воде, али они су се као и већина станара из улаза припремили за то- имали су најмање десет балона од по пет литара за такве ванредне ситуације.Струја је ипак дошла после два дана и грађани Новог Београда су одахнули.

Као да се све полако враћало у нормалу иако је било и даље стање непосредне ратне опасности. Привикли су се већ на детонације бомби,претеће звукове сирена,надлетање америчких и европских бомбардера и ловаца, мада је још увек пригушена језа струјала у њиховим телима, а стрепња и даље лебдела у ваздуху.

Марко је имао утисак да је побегао из уклетог кућерка на Булбудеру као из неке „црне рупе“, да се спасао лошег магнетног поља и погубног подводног зрачења, а можда је ту било и неке влашке магије јер је раније на том месту живела нека румунска породица. Овај положај стана на Новом Београду му је био попут „Најданових кругова“ (биолошка лековита поља) па макар и да је све то била чиста фикција. Такав прилив позитивне енергије и пожар младалачке страсти ни два ватрогасна камиона нису могли угасити. Соба му је била технолошки парк где је стављен на брзо пуњење есенцијалних животних батерија.

Иако је било ванредно стање, и још су шиштале бомбе и грувале ракете над њиховим главама, ипак је осећао неки спокој ту ушушкан код родитеља и окружен новим пријатељима са којима се зближио за време тог гнусног и нељудског чина Међународне заједнице. Oсећао је да је ово бомбардовање Србије и селидба на Нови Београд заправо прекретница у његовом битисању и огроман подстицај за предузимање важних животних одлука у будућности. Из важних онтолошких расправа са самим собом,схватио је значење и сврху живота и феномена од којих се свеприсутност састоји. Било је то као да се опет попео на рингишпил који се вртоглаво окреће и доноси своју динамику и дуго очекиване инфантилне радости.

Зближио се са комшијом са дванаестог спрата кога је раније знао само из виђења и са малог фудбала у блоку. Провели су ове тешке,неизвесне дане у хладовини две смокве,на клупи поред терена за боћање. Ту су уз лименке пива или „унучиће“ пелинковца причали о својим младалачким активностима, љубавним везама,пословима којим се баве, жељама којима су покушавали да остваре дечачке снове... Са комшиницом из суседног улаза коју је летимично знао са неке журке у крају од пре пет година, почео је да вози бицикл Савским кејом и даље земљаном стазом према Остружници. Толико је био безбрижан да му се здрава боја вратила у лице,зглобови су му постали јачи,а и коса му је прилично набујала. Били су то очигледни знакови да му се живот вратио у прави колосек, и да су се нервна влакна испетљала из „гордијевог чвора“. Није више сублимирао црне мисли и сањао је узбудљиве еротске снове, са повременим полуцијама.

Негде пред крај бомбардовања, био је касни мај,комшија са 12. спрата позвао је Марка у шетњу да га упозна са његовом пријатељицом Снежаном са којом се упознао на туристичком путовању за Атину пре две године. Она је становала у високом солитеру код општине Нови Београд па јој било згодно да се виђа са пријатељима који су са ове стране реке Саве. Одмах му се допала а изгледа и он њој и дала му је број свог телефона одмах после шетње. Имала је извајано тело,косу са благим коврџама и весело лице са пуно скривених смејуљака. Додуше деловала је мало успорено и одсутно, али тек је касније схватио и зашто. Боловала је од психозе и у таквом стању имала је сумануте идеје-делузије и извитоперен,крајње изобличен поглед на стварност. То се није примећивало кад је била накљукана седативима и то Марко није одмах знао,док му једном није признала зашто неће да попије чашу црног вина са њим уз бранцин запечен у рерни са чери парадајзом и соком од лимуна, који је специјално за њих двоје то вече спремио. Очигледно није хтела да меша пиће и лекове, мада је у неким случајевима касније прекршила то правило. Волео ју је стварно,било му је жао таквог њеног стања и заиста је желео да јој буде подршка под условом да и она стварно жели да се бори и постепено ослобађа лекова које је редовно пила. Чак су заједно ишли и код њеног неуропсихијатра на неке контроле, где би се она исповедила као у цркви. Међутим, она није показивала никакве знаке нити жеље да побољша своје душевно стање. Била је озарена када је са њим и волела га је неоспорно али је и даље била летаргична,безвољна без жеље за икаквом променом. Марку се у то неко време па и док је био са Викторијом јавио јак инстинкт да има дете, и оствари се у улози оца. Имао би он стрпљења за њу да је она показивала неке назнаке да ће кренути у жељеном смеру, али она му је одмах ставила до знања да због јаке терапије лековима коју никако не жели да умањи, не би смела ни да помисли да има потомство. И тако Викторија га је одбила због посла, а Снежа због душевне болести.

Снежа је једном када није изгледа узела терапију на време имала та своја привиђења и нелогична размишљања. Наиме, кад је долазила код њега једном приликом, видела је у приземљу неке људе у плавим униформама и помислила одмах да су то неки лажни специјалци безбедоносне службе или њушке из тајне организације који желе да поставе екплозивну направу у лифт или негде у подрум зграде. Умислила је да ће ући за њом у лифт и силовати је, па се зато пешке попела код њега у стан. Одмах је сишао да провери шта се дешава. Били су то радници приватне фирме „ГТ лифт“ (чини му се да су се тако звали) , који су дошли по пријави управнице зграде да поправе средњи лифт који се заглавио између спратова. Дуго времена му је требало да је разувери да је зграда безбедна и да то нису терористи већ обични радници за поправку лифтова. Било је још сличних Снежиних гафова али овај му се баш урезао у сећање.

Размишљао је тада да је од „хуманости“ Западних сила и њихових „Милосрдних анђела“ са неба,страдао велики број цивилних жртава,међу којима и деце а примера је било на претек. Присећао се напада на аутобус код Сурдулице,бомбардовања зграде РТС-а,напада на путнички воз у Грделичкој клисури,гађања моста усред бела дана у Варварину, просипања касетних бомби у Нишу, и за таква перфидна зверства није налазио оправдања. Његовом граду који је трећи пут бомбардован у XX веку,остаће вечити ожиљци а народу ће то заувек остати у колективном сећању. Посебна је Марку била страшна судбина мале трогодишње Милице Ракић коју су гелери убили увече док је била на ноши на другом спрату породичне куће у Батајници. Тако су НАТО касетне бомбе (експлодирале поред куће где је Милица живела) тог кобног 17. априла убиле малог анђела у купатилу ,док ју је мајка припремала за спавање. У ташмајданском парку је касније 2000. године подигнут споменик посвећен деци убијеној у бомбардовању. На мермерном блоку централно место заузима бронзана статуа посвећена малој Милици Ракић.На српском и енглеском језику уклесана је опомињућа ванвременска порука: „Били смо само деца“. Марко је касније кад је шетао Ташмајданским парком са својом женом, увек застајао поред овог споменика, неколико минута би непомично стајао и обавезно се заплакао. Вероватно би и камен проплакао да може.

Баш кад се завршило бомбардовање наше земље и потписан Кумановски споразум (9. јуна 1999. године), Марко је кренуо на састанке Планинарско-спортског друштва (ПСД) „Жељезничар“ на Новом Београду. После свих ових чуда што су се издешавала, желео је мало негде да удахне свежег ваздуха и протегне ноге. Планинарске акције су се реактивирале, и водичи су почели да воде планинаре у дивљу природу незагађену издувним гасовима и касетном муницијом. Снежана,његова девојка из доба НАТО бомбардовања, била је сувише и статична и опијена лековима да би се покренула. Више је волела да седи у башти неког кафеа пуши цигару за цигаром и испија напитке од кафе. Рекла му је да одустаје од таквих активности и да може слободно сам или са својим друштвом да иде у природу. Била је то кобна грешка по њу, због које ће касније испаштати.

Већ на другој тури на коју је Марко ишао, на Хомољске планине, упознао је две девојке које су биле другарице, из Београда.Једна од њих црнка из Земуна која се звала Марта, успела је да ухвати јак ритам и заједно са њим и два планинара стигне међу првима на врх Оман. Приликом повратка кући у аутобусу дала му је без већих натезања број свог телефона. Наводно није хтела да иде сама на састанке планинара који су се одржавали средом у великом амфитеатру,поред општине, јер је њена другарица често радила другу смену у продавници намештаја. И тако је све почело. Нашли су се на састанку планинарског друштва, и после другог дела где је неки планинар приказивао слике на слајдовима са јужноамеричких Анда,отишли су до Дунавских сплавова на пиће. То вече кад је нову изабраницу колима возио кући,пао је први пољубац. Ушао је несвесно у паралелну везу као неки надобудни шипарац, али та двострука страст и изненадна љубавна динамика некако је повољно утицала на његове нерве. Запао је у неко стање појачане еуфорије што га је донекле плашило. После таквих стања увек би имао непријатне догађаје у низу, као да је кажњаван за „вишак“ среће који је буктао у њему. Само пре два,три месеца је био у вртлогу очаја,спреман да се препусти хладној бујици и оконча овоземаљски живот. После неколико дана дугих размишљања, решио је да саопшти девојци која је боловала од психозе да мора да настави даље својим путем. То је било свакако морално исправно, мада му се срце цепало на хиљаде комадића. Кад су се видели у „фенси“ кафеу у ЈУ Бизнис центру и рекао јој како ствари стоје, слегнула је помирљиво раменима,мада јој је лево око засузило. После два сата како су се растали, Снежана му се јавила телефоном сва избезумљена. Плачним гласом објавила је да се налази на тераси четрнаестог спрата свога стана. Попела се на трпезаријску столицу и спремна је да заплива преко металне ограде терасе. Марко је таксијем одмах дојурио до њеног солитера. После дугог убеђивања и дупле дозе Xanax-а коју је попила, ситуација се смирила. Снежа је наставила са својим статичним,бесциљним животом и кљукањем лековима, а он је знао да мора да настави даље. Уосталом већ је имао девојку.

Врло брзо је кренуо на посао који му је био сада близу места становања (Бежанијска коса), а олакшање је било што није морао улетати у саобраћајне шпицеве и гужве. Није прелазио дневну и понекад ноћну мору возача- мост „Газелу“ и „Бранков мост“.

Отац који је већ завршио свој “радни век”, давао му је кола да би комотније могао да иде на посао и не чека радничке аутобусе. Тако је ујутро могао да дуже одспава и кидне бар пола сата раније са посла. Колега из канцеларије је тих дана отишао у пензију,па му се изненада отворио простор да чешће иде на службене путеве. Свиђао му се рад на терену на који је ишао са још једним искуснијим колегом који је добро познавао гасоводни систем. Ишли су послом кроз разне пределе и градове по Србији и углавном су брзо одрађивали проблематику са надзорним органима именованим за одређене послове у близини гасовода. Често би после тога Инвеститор чашћавао,па су ишли по локалним кафанама на ручкове. Успут кад су се враћали,стали би да виде неку знаменитост, купе нешто на пијаци или чак оду на неку манифесатацију, као што је то била рецимо купусијада у селу Мрчајевци код Чачка. Та комбинација канцеларијског и рада на терену му је веома одговарала, јер су дани на послу били садржајнији и некако је време брже текло. После месец дана шеф му је због преданог рада на гасоводним инсталацијама и веома брзог одрађивања техничких услова и сагласности за друге комуналне и приватне фирме, повећао коефицијент рада. Био је задовољан новим већим приливом новца на његовом текућем рачуну.

Невероватно је било како му је у свим аспектима живота све кренуло рапидно-узлазном линијом. Био је усхићен као када је добио индекс са факултета после положеног последњег испита и дипломског којег је супериорно одбранио пре осам година. Сва та ужасна хајка на нашу земљу и сурово кажњавање бомбама по глави, дали су му нову снагу и пркос да превазиђе све тешкоће и депресију у коју је запао. Бомбардовање га је на неки начин просветлило, и дало смернице како да иде кроз раштркане путеве живота а да не гази по оштрим литицама и мочварним пустарама. Са таквим амплитудама расположења које је имао протеклих месеци, нашао се одједном на трбуху збивања и желео је да што дуже осцилује надошлом позитивном енергијом, као сурфер који „јаше“ бесконачно дуг океански талас.

Док се слегла прашина око бомбардовања,почела је нова хајка на нашу земљу у вези изручења генерала који су учествовали у рату у бившој Југославји (1991-1995 године) и кренуо нови талас унутрашњих протеста против власти социјалиста који су били рецидив комунистичког синдрома из прошлости, Марко је наставио свој живот са истом динамиком и још већим жаром да надокнади изгубљено. После два месеца раскинуо је и са новом девојком – планинарком, јер су били доста различитих карактера и стекао је утисак да ни она не жели у скорије време да заснује породицу. Ишли су на још два планинарења, неколико журки и летњи филмски фестивал. Било је лепо док је трајало али су схватили да је то веза за једно лето. Марта је глумила вешто улогу девојке у страху од те фамозне тридесете године која јој се опасно приближила, и која женама обично доноси прекретницу у животу. То је тачка када жене схватају да биолошки сат полако откуцава и да би требало да донесу неке важне одлуке. Постоји та стална дилема хоће ли кренути у заснивање породице и репродукцију или ће наставити са старим животом у коме хедонизам игра кључну улогу. Многе од њих ушушкане у родитељском дому виде сигурност и не желе да изађу из седефасте љуштуре. Са друге стране постоји и ирационални страх од самоће и одбачености, упркос свим погодностима, комфору и личним слободама које такве особе тренутно поседују. Марта је очигледно водила такву унутрашњу борбу дубоко у себи, а у ствари није желела да преузме одговорност и покрене ствари са „мртве тачке“. Сматрала је да у пешчаном сату ове фазе њеног живота није још исцурео сав песак који јој је стварао меко тло под ногама али се уједно и лепио за ножне прсте отежавајући јој кретање.

После раскида кренуо је интензивније да игра баскет у блоку са момцима из краја и да чим временске прилике укажу, вози бицикл по Савском кеју и Ади Циганлији, најчешће. Недуго затим приликом једне вожње на Савском кеју кад је кренуо да се укрца у плави чамац који је превозио путнике и бициклисте на Аду, угледао је наслоњену на огромни платан тик поред стазе, прелепу црвенокосу девојку,која је себи нешто мрмљала у браду. Стајала је поред свог бицикла са издуваном предњом гумом и кад га је угледала,подигла је палац као да стопира на аутопуту. Моментално је укочио предњом кочницом скоро у месту и погледао је у њене тиркизно-плаве очи.Замало да се удави у њима ,ту поред реке Саве. Из малог ранца у гепеку извадио је пумпу за надувавање и енергичним покретима почео да убризгава ваздух у предњу гуму. Црвенокоса лепотица је само трептала крупним окицама и задивљено гледала којом брзином Марко пумпа издувану гуму. За тили час предња гума је постала тврда као трицепс ватерполисте, и Марко је ту још око точка нешто проверавао. Констатовао је да гуми пада притисак то јест мало пушта на вентилу, па није пожељно да се сама негде удаљава. Рекла је да је требала да се нађе са две другарице на Ади да возе бицикле и после иду на пиће у кафић „Сансет“ са макишке стране језера. Мада ,пошто касни више од пола сата, није сигурна да ли да иде преко са бајсом у њену омиљену београдску оазу зеленила. Марко је дао предлог од ког су му задрхтала колена, а то је да пође заједно са њим у вожњу Савским кејом и даље насипом поред Саве, преко пумпних станица ка Јакову и Остружници. Наравно чим се гума више испумпа,он је ту да прискочи са ручном пумпом и реши проблем, и онда могу да наставе вожњу. Лепотица са пурпурним таласима косе се спонтано насмешила показујући доњи ред блиставих бисерних зуба и лагано климнула главом у знак пристанка. Рекла је да се зове Јулијана, да живи ту недалеко од кеја, и ради у козметичком салону у приземљу зграде где је и становала. Констатовала је уз смејуљак на левом образу, да је он њен спасилац и да би јој пропао овај лепи касно-јесењи сунчани дан. Он је узвратио још јачим комплиментом –да је она анђеоско привиђење на сунчаном кеју. Питао је да ли може да је зове Џулија по глумици (Julia Roberts) коју иначе обожава и пуно је гледао хит филмова са њом у главној улози. Направила је кез од ува до ува баш као и Џулија Робертс у својим филмовима и рекла да јој то импонује. Јулијану сада са уметничким именом Џулија,је одвео после два дана у биоскоп „Јадран“ да одгледају романтичну комедију „Одбегла млада“, у којој је наравно водећу улогу имала глумица Џулија Робертс.

После је све ишло својим током. Заљубили су се до ушију једно у друго, примарни страх од НАТО бомби и губитка сопствених живота како њих тако и њихових најмилијих, као да их је додатно зближио, а џиновска стега љубави им је стисла тела да су њих двоје скоро постали једно. Нека невидљива унутрашња снага их је терала,као и многе друге, да заволе овај несавршени свет, да репродукују живот у што већој мери, у инат свим страхотама и смртима које су задесиле ове несрећне просторе.

Марко је једне ноћи дуго размишљао у кревету своје собе у згради на Новом Београду о протеклом периоду. Две и по године је био у тоталном мраку,живео је механички без икаквог циља, а на девојке није ни помишљао нити је имао неки контакт са њима у том периоду. Да несрећа буде већа од тог силног стреса који је доживео и депресији која га је обгрлила сивим шињелом, изашле су му силне промене на кожи у виду млечно-белих поља,а појавиле су се највише изнад лактова и колена и око очију и уста. Приватни дерматолог је рекао да је то аутоимуна болест - Витилиго, у његовом случају настала од емоционалног стреса или неке поновљене трауме. Ова болест из групе хипопигментацијских поремећаја (разарање меланоцита) га је тотално смлавила, и био је убеђен да је толико поружнео да га нико више неће ни погледати, а нарочито припаднице супротног пола. Лекар му је преписао терапију кортикостероидима локално у дужини два месеца,предлагао третман ексимер-ласером, као и да конзумира витаминске суплементе ( витамин Д и Б 12 ). Могао је да купи и одређену шминку и козметичке производе, и употребом таквих тонираних средстава требао је да замаскира те глатке,беле мрље на лицу. Од свих тих ствари пристао је само на терапију кортикостериодима и витаминске суплементе. Није му падало на памет да се шминка као неки трансвестит, мада ни то није искључивао као крајњу могућност. Када се преселио код родитеља, постепено је акрофацијални витилиго губио своју моћ, па су му беле мрље нестале око очију и уста, али остале су још углавном око лактова .Томе је сигурно допринело смањење стреса и енормно побољшано расположење Марка.С. у комбинацији са терапијом кортикостероидима. Све оно што се није видело споља јачало је његово самопоуздање, а уједно га и опомињало да не сме више да долази у таква анксиозна стања. Касније временом витилиго му је скоро нестао- на лицу се више никад није појављивао.

За ових пет,шест, месеци колико је био у стану где је одрастао на Новом Београду, у време НАТО бомбардовања и после, доживео је просветљење,три љубавне везе, нова-стара познанства па и поновно зближавање са својим родитељима. После две и по године изашао је као опорављени медвед из пећине, одмах сишао до реке да се умије и разбистри мисли, а затим је заграбио шапом мед из оближње кошнице да осети праву сласт живота.

Сада је био неизмерно срећан са својом девојком Јулијом, да му је срце треперило сваки пут ујутро када би са кревета крочио на меко руно тепиха. Ишли су заједно на све важне догађаје,манифестације,концерте,позоришта, а 2000. године су кренули и на све протесте после покрадених председничких избора. Наравно, били су присутни и на петооктобарској револуцији на масовним демонстрацијама,где су се нагутали дима од сузавца и целу ноћ провели испред скупштине,све док нису признати прави резултати избора и свргнут стари режим. Са великим надама су очекивали демократске реформе, бољи стандард и бољитак у сваком погледу, па су на таласу таквих промена били још додатно опијени. Касније се испоставило да су нове политичке гарнитуре изневериле очекивања и нису испуниле помпезна обећања. Наравно људи у врху власти су се одлично сналазили, и пливали у мутним токовима транзиције, да би богати улов на крају остао само њима. Све је на крају испало другачије него што су замишљали. Личило је на шарену лажу упаковану у украсни папир, са спорим и малим помацима унапред.

Једног децембарског дана изненађујуће сунчаног за то доба године, возили су у недељу преподне бицикле на Савском кеју. Када су били негде у близини платана код понтона за превоз чамцима преко Саве на Аду Циганлију, где је први пут угледао Јулијану, изненада је закочио испред њеног бицикла. Јулија се мало уплашила, али он је брже боље сишао са бајса клекнуо пред гуверналом двоточкаша, и хитро из џепа извадио кутијицу од плиша. Помало нервозним покретом је отворио кутијицу и на малом простору између њих забљеснуо је златан прстен- модел круна са цирконима. Повикао је на сав глас да су га и рибари из оближњег чамца чули: “ Џулија љубави мог живота да ли желиш да се удаш за мене”? Џулија односно Јулијана, је скочила са бицикла који се преврнуо на ивичњак и вриснула у екстази : “ Да љубави моја, бићу твоја жена јер си ти мој најслађи спасилац”!. Марко је сигурно два минута као у трансу окретао Јулију у круг око себе, а запањени пролазници кад су схватили о чему се ради снажно су запљескали ,па се чуо и понеки узвик “Живела љубав” и томе слично.

Хтели су да се венчају у овом другом миленијуму, па су заказали термин који је био и последњи у тој години. Био је то четвртак 28. децембра. 2000. године. Свадба у општини Нови Београд је била скромна у присуству њихових родитеља, а сутрадан су позвали кумове и неколико блиских пријатеља на част у ресторан “Стара Стенка” на сајамском кеју на Сави.

Десетак година касније ресторан није прошао технички преглед а после тога је изгорео у пожару. После доста времена, када су бициклима пролазили туда на путу за Аду Циганлију са сетом су гледали празнину где је некад била “Стара Стенка”.На том боемском месту дуго није изграђен ниједан угоститељски објекат,али они су памтили то вече по добром вину,изврсној храни и веселом друштву. Остало је у сећању да је кума на извођење песме “Циганка сам мала” од групе “Ођила”,изула ципеле скочила на оближњи празан сто и одиграла фантастичан трбушни плес.

Јулијин отац, иначе успешни приватни предузетник,купио је за њих намештен двособан стан. Стан се налазио преко пута козметичког салона у згради где је Јулија радила и живела са родитељима, са друге стране улице Гандијеве. Тако су сви били прилично близу, и Марко и Јулија и њихови родитељи, што је свима била олакшавајућа околност.

Дуго времена касније,тачно на десет година од НАТО бомбардовања наше суверене земље (тада је била Савезна Република Југославија, касније Државна заједница Србија и Црна Гора,да би од 2006. године коначно постала Република Србија), размишљао је тада о том догађају који му је из корена променио живот. Неко би на данашњи дан туговао,пао у очај, али он је имао разлога за радост и велике количине серотонина у себи. Побегао је из уклете куће,преживео је бомбардовање, био је у браку са особом у коју је и даље заљубљен, добио је двоје преслатке дечице. На послу је имао феноменалне колеге и често су ишли на терен,а у тој државној фирми имали су и велику слободу кретања. Дружили су се породично и појединачно са пријатељима,шетали са планинарима,посећивали редовно позоришта, возили бицикле по Сави,ишли на занимљива летовања и концерте омиљених рок група,славили деци рођендане у играоницама...Па зар је требао нешто више да тражи од живота?

Зато је одвео децу код Јулијиних родитеља и поручио француски шампањац “”Moet& Chandon Rose Imperial”.Са његовом седам година млађом вољеном супругом, коју је чекао да се врати из козметичког салона, наздравиће за све лепе дане које су провели одмах после те несрећне НАТО агресије.

     Тачно у одређени час, а добро се сећа тог дана 24.03.1999. године када су запиштале сирене за узбуну у 19 сати и 50 минута, промућкаће флашу шампањца и чеп ће се уз помпезну буку катапултирати увис и рикошетирати од плафона. Јулија и он ће имати импровизоване шешире од колаж папира на глави,које је њихов старији син направио, да се осигурају од ваздушног удара. Само што неће више бити страха и неизвесности, да ће им бомбе у махнитом лету пореметити животе и претворити све у прах и пепео.

Бука од избијеног шампањског чепа је много лепша и пријатнија за слушање од фијукања бомби и крстарећих ракета изнад њихових глава. 

Славиће победу љубави и живота над стравичном окупацијом у седамдесет осам ( 78 ) слика.