Бомбардовање од стране НАТО алијансе једне старе цивилизације и недужне нације се десило крајем XX века. Стицајем околности направило је велику прекретницу у животу Марка С. који је из тих разарајућих крхотина успео да пронађе огромни драги камен као надокнаду за претрпљену бол и штету коју му је нека друга судбина приредила пре овог стравичног злочина против човечанства. 

Марко С. се две и по године пре тог рушилачког,варварског чина моћних савезника према његовом граду и отаџбини,преселио са дугогодишњом девојком са новог у старо језгро вољеног му Београда. Имао је тамо трошни кућерак од 30 метара квадратних у заједничком дворишту са још троје власника станова. Од њих троје, два власника су била у иностранству,па су издавали та два стана студентима из провинције. Била је прилично опуштена атмосфера у том заједничком простору и често су са студентима у хладу винове лозе пили јутарњу кафу викендом и качили веш по договору на дугачком конопу који се протезао по ширини дворишта тог градског плаца. Тетка Ката је била једини староседелац, и имала је украсне пластичне жардињере са цвећем поређане на степеништу и бетонском платоу изнад. То степениште је било предвиђено за иградњу бесправног поткровља али никад није довршено,нити је поткровље направљено. Било је у дворишту свакојаког шароликог мирисног цвећа: хризантема,нарциса,лала,патуљастих ружа и лепих цветова хибискуса,који су разбијали сивило дворишта и безличних зидова заједничких просторија (подрума и вешерница). Од када јој је преминуо супруг пре десет година,тетка Ката се посветила баштованству и гајењу мачака.

Марко С. је овај кућерак добио Уговором о поклону, од његовог деде по очевој линији,чији је био љубимац. Желео је да се осамостали,јер и он и његова девојка Викторија Ш. су већ загазили у тридесете године живота. Са Викторијом се упознао на једној приватној плесној вечери на огромној тераси на врху петоспратнице у самом центру града, и већ осам година су били заједно. 

Није било лако Викторију убедити да из комфорног стана са Новог Београда,где је живела са родитељима, пређе у трошни кућерак на Булбудеру да би отпочели заједнички живот. Иначе била је јединица, додуше имала је полусестру из маминог првог брака која је живела у Берлину и слабо комуницирала са њима. Родитељи су је добили касно у позним четрдесетим годинама,и стално су страховали за њену будућност, држећи је као крхку балерину под стакленим звоном.Додуше и он је направио компромис јер је такође из трособног стана са Новог Београда где је живео са родитељима ( млађи брат је добио визу за Канаду још за време санкција и отишао тамо да живи) одлучио да крене у самосталну авантуру са Викторијом Ш. Било је некако крајње време да пређу у другу фазу њихове везе а то је заједнички живот, и са тим у вези донесу неке важне одлуке које су се тицале њихове будућности. Логично да је требало размишљати о браку,проширењу породице и будућности уопште. Добра ствар у свему томе је била што су обоје почели да раде, она као правник у Војно-грађевинској дирекцији а он као рударски инжењер у Нафтној индустрији, па су били финансијски независни и способни да плаћају све дажбине које се намећу у градским срединама.

Марко С. је адаптирао купатило и реновирао трошни кућерак од уштеђевине коју је добио за испраћај у војску и од рада преко разних студентских и других задруга. После свих тих радова: кречења у тонираним бојама,намештања ламината, мењања дрвених прозора у ПВЦ ,стављања унутрашње изолације,куповине новог намештаја,дуплог кревета са узглављем и беле технике,уградње туш кабине... овај станчић је био прихватљив чак и за високе стандарде његове девојке Викторије Ш. 

И тако су почели заједнички живот надајући се да ће прећи степеник више-засновати породицу,сад кад су се основни услови за то стекли. Све је било потаман првих два месеца, уживали су у слободи,могли су се шетати у гаћама или чак голи по стану,и водили су љубав скоро сваки дан. Нико им није држао придике а правила понашања у кући су кројили сами.

Трећег месеца су кренуле чарке и свађе између њих.

Пошто је Марко добио одмор од фирме у септембру те године,мислио је да оду на море заједно, да се опусте,испливају и искулирају од свега,а нарочито после стресова око селидбе. Биле су тешке године иза њих: рат нашег народа на суседним територијама,уведене санкције нашој земљи, незапамћена хипер-инфлација динара,рад на црно у виду продавања бензина и цигара,безуспешни покушаји налажења посла преко бироа за запошљавање и разних огласа,несташице,млека,горива,кафе...и шта све нису још претурили преко своје главе. Међутим његова девојка није могла добити одмор јер је тек два месеца радила у фирми,па је Марко само резигнирано прихватио такво стање. А онда је уследила одлична понуда од фирме где је радио да може ићи десет дана у нове апартмане на Црногорском приморју у месту Буљарице између Будве и Бара.Било је повољно то што се отплата могла вршити преко административне забране од плате, на шест месеци. Заиста му је био потребан одмор јер је и психички и физички био у великом дисбалансу. Стресови око ситуације у држави и бесомучна јурњава око налажења посла и одржавању емоционалне стабилности у његовом животу, оставили су ожиљке на помало огрубелој кожи. 

Питао је Викторију за допуст да оде сам на летовање и она се сложила са тим и рекла да ће она отићи код својих родитеља да буде са њима, док он буде скупљао шкољке по плажама црногорског приморја. Све је изгледало савршено потаман-Марко С. је отишао на море где је пливао,ронио и „пунио батерије“ за наставак пословне сезоне у Београду и суживот са Викторијом. Иако је било прилично топло али кишовито Марко се није досађивао на мору. Поред преподневног и поподневног пливања и боравка на плажи,читао је крими-романе а увече дружио са домарима и собарицама који су одржавали апартмане. Пошто је то била последња смена у години,претекло је пуно хране и пића па су га домари звали увече на феште у малом ресторанчићу у оквиру виле коју је поседовала „Нафтна индустрија“. Јели су морску рибу,пили квалитетна вина,играли карте, гледали утакмице на ТВ-у. Једна црномањаста собарица негде из околине Крушевца, после неколико попијених чаша вина му се отворено набацивала али он није хтео да долази у искушење да превари његову девојку Викторију. Било би то крајње непоштено са његове стране а тек су почели заједно да живе. Да је знао шта га чека можда би из ове перспективе тада урадио и другачије.

Када се коначно вратио окупан,осољен и освежен у Београд, његова девојка је већ била у стану. Дошла је дан раније и спремила стан,купила добре „Стамевски“ колаче и аргентинско вино, па чак и направила романтику уз свеће и сентише хеви-металаца.

Прославили су његов долазак али то је била само увертира за предстојеће невоље, добро смишљена игра да тренутно омекша као месо дивљачи у пацу од сирћета,пашканата,црног лука и бибера у зрну.

Сутрадан ујутро одмах је осула паљбу по њему говорећи повишеним тоном да је неодговоран,безобзиран и порочан. Причала је као у трансу да је егоиста јер је ишао без ње на море, да је није звао док је био на мору (иако је истина била другачија,покушавао је неколико пута а телефонске везе су биле у прекиду) и да је перверзњак и покварењак јер ју је засигурно преварио са неком Рускињом или Чехињом. Трућала је још свашта као да је неки ђаво ушао у њу а он није могао да верује у ту двоструку глуму коју је играла у отужној драми њихових живота. Да ли су јој родитељи „напунили главу“ или је „одлепила“ у својој злоби и љубомори, ни сам није знао,али од тада више ништа није било исто. Говорио јој је да се смири,да ће све временом бити како треба, да ће следеће године ићи на летовање где она пожели,али није вредело. 

Постала је плаховита,осетљива и ломљива као порцеланска лутка. Често се брецала на Марка из чиста мира. Једном кад је пристала на озбиљан разговор са њим, упитао ју је да ли можда мисли да у наредних две,три године раде на њиховом потомству. Жестоко се увредила и одбрусила му: „Да ли си при себи почела сам тек да радим, наредних година мислим да се посветим каријери а ти помињеш дете“. Марка је таква констатација само додатно разочарала. Неки дан би дошла уморна са посла и очигледно исфрустирана говорила да су тамо затровани међуљудски односи, да је права лудница око поделе посла а шеф уз то врши и „мобинг“ према њој. Помислио је; тако ти и треба кад само мислиш на пословну каријеру.

Прилично су се удаљили од тада једно од другог, слабо су и невољно причали,чак нису коментарисали ни глумце из њихових омиљених серија.Викторија је избегавала да води љубав са њим, иако су имали потпуну слободу понашања у својој „оази мира“ . Викендом би спавала до подне, а он је за то време већ био на пијаци или супермаркету и набављао намирнице, а пошто би стигао кући припремао је доручак, кувао кафу и правио ђус од поморанџи у апарату. Када би се коначно пробудила, развлачила је кафу уз три,четири цигаре,готово читав сат,док се не би коначно расанила и освестила. Тада би обично просиктала да је уморна од напорне недеље на послу, да нема снаге да спрема ручак и терала га да иде да купи готова кувана јела. Срећом била је ту близу њих,код пијаце, једна радња где су кували квалитетна јела запакована у посуде од стиропора.

Одабрао би неко кувано јело,ставио у цегер и журним кораком упутио се ка стану. Била је и даље мрзовољна као да јој је промакла седмица на лотоу, само би ћутке климнула главом и после тога журила да гледа неке серије које је пропустила на ТВ-у. Избегавала је и да се виђају са пријатељима, изговор јој је био да је страшно уморна . Само би изузетно пристала да оду до Звездара Театра и погледају представу која је била тада актуелна.

Једног дана Марко С. није могао да издржи и упитао је да ли га кажњава што ју је довео овде из најбоље намере и отргао из родитељског гнезда. Још је додао да не разуме што је мајка зивка на сваких два сата, па му није био јасан такав егоизам и жеља за управљањем. Била је то кобна грешка. У њене родитеље се није смело дирати, били су као свеци са ореолима изнад главе, и чик неко да им стави шубару на главу. Тада га је гадном псовком увредила и рекла да су они њена највећа узданица у животу,што га је додатно разгневило па јој је у бесу исцепао најлон чарапе које су се ту игром случаја нашле на комоди. Говорио је ,кад се мало смирио, да мора сада да гледа себе, да треба да јој је важнија будућа примарна породица са њим, и да би ваљда и њеним родитељима било драго да им ћерка буде срећна. Није у том тренутку знао колико су били посесивни и болесно повезани. Викторија као да је невидљивом пупчаном врпцом и даље била спојена са мајком, а отац није хтео да пресече ту врпцу маказама.

Лепо су стари људи говорили: “Док не поједеш са неким џак соли, не можеш знати какав је”.

    После два сата у лудачком бесу Викторија М. је махнито покупила своје хаљине,блузе и јакне и изјурила напоље. Тек трећи дан се појавила. Знао је од раније да је страховито тврдоглава, и да кад нешто науми неће да одступи ни педаљ, макар је и бичевали по леђима.Рецимо, у Викторијином стану је постојао пијанино који је она раније свирала. Била је прилично надарена за свирање на клавиру и завршила је лако,нижу и средњу музичку школу. Када је требала да упише музичку академију (факултет музичке уметности) неки престроги професор је оборио и још приде искритиковао. Није му то могла опростити али зато је казнила и себе- од тог дана није хтела да подигне даску од клавира. Пошто су имали неке познанике у Љубљани могла је тамо уписати Академију за музику,али наравно није се хтела одвајати од старих родитеља. Толико је тврдоглава била да није хтела да иде са њим на Коларац на концерте Београдске филхармоније,чак и кад су славни пијанисти гостовали. Плашила се да не види тамо тог гада од професора који ју је оборио, а знала је да често тај смутљивац долази на концерте у Коларац. У том њеном лудилу чак је одбијала је да иде са Марком на класичне опере у Народном позоришту. Неког поподнева њена мајка и он су после дугог убеђивања успели да је убеде да одсвира нешто на клавиру. Знали су да је некад била велики таленат и да је уживала у свирању на клавиру. Пристала је неким чудом, хитро села за пијанино и савршено одсвирала Бетовенову арију “За Елизу” а потом на крају бесно треснула даску за клавир. Од тада никад више није села за пијанино.

   Викторија Ш. је у себи имала мађарске,чешке и српске крви, и можда је та чудна мешавина довела до тога да буде напрасита,својеглава и непотребно иронична.

    То вече кад се вратила само је ћутала и Марко је мислио да је боље да не чачка „врага“, па је пустио да мало “охлади” главу. Сутра када је дошао касно са службеног пута,затекао је призор који ће му бити урезан у сећање за цео живот. Цела кућа је била испретурана, све своје прње је покупила па чак и метлицу за брисање пода купљену на “Бувљаку” од њених пара.

Марко није могао да верује у ово што га је снашло, да је осам година њихове везе,познанства,страсти,излазака,заједничких летовања сагорело у трену као комета кад се спржи у земљиној атмосфери. Покушао је трећег дана да је добије телефоном и након неколико безуспешних покушаја,јавила се њена мајка. Рекла је да се Вики страшно увредила и да не жели више да чује за њега. Слично као за професора клавира који је оборио на пријемном за академију, избрисала их је обојицу коректором после којег остаје само празнина, не желећи да чује објашњења, погледа истини у очи и нађе простора за конструктивна решења. Када неког у својој љутини,разгорелом хиру прецрта, то је било за сва времена. Њена мајка га је обавестила да треба за следећи викенд да се појави испред улаза у њихову зграду да неке његове ствари које су остале у њиховом стану покупи. Наравно она ће му их лично предати. Требао је да преузме један дукс,пиџаму,два белестристичка романа и музичку касету групе “Queen”.

     Отишао је те суботе на договорено место у договорено време, очекујући потајно да се и Вики појави, и да покушају да разговарају и изгладе неспоразуме. Био је спреман на разне компромисе па и да изнајме стан у новоградњи ту на Новом Београду, близу њених родитеља,да би могла чешће да их посећује. Када је стигао до њихове зграде иза чувеног “Студењака” ( Студентски дом Нови Београд), сетио се колико пута је овде испред улаза притискао интерфон а онда се лифтом журно пењао ка Викторијином стану. Размишљао је колико је само ту остајао по два,три дана на разним “сеансама”: гледању филмова из видео-клуба, преслишавањима пред испит,ретроспективном слушању плоча,вођењу љубави у позно доба ноћи, игрању јамба у сладолед...Њени и Маркови родитељи су их већ сматрали члановима својих породица,па су чак имали и заједничке ручкове и два излета у околини Београда.

     Чекао је десетак минута испред зграде, а онда се појавила њена мајка малчице утучена, видело се по њеном изразу лица. Као да се питала у чуду: “Шта се то децо десило да не можете да се помирите” ?. Узалуд је гледао према алуминијским дуплим вратима улаза у нади да ће се појавити, али тврдоглавог баксуза нигде није било. Више му се никад у животу није јавила.

Тада почиње тежак период самовања и најмрачнија фаза у његовом животу. Као да је пропао кроз огромну пукотину у црни бездан, прилепивши се за хладно дно ништавила,лежећи у полусвести у крајолику сличном безличној месечевој површини од растреситог камења и дубоких кратера. Марку је било ужасно мучно првих месец дана када је остао изненада сам у трошном кућерку,који је после једне обилне кише тих дана почео и да прокишњава. Несрећа никад не иде сама. Злослутне мисли су га обузимале и расположење му је било тмурно као тамносиви нимбостратуси. Сећао се све више кроз неку копрену од магле њихових заједничких ритуала; пливања на мору далеко од обале,излива нежности усред биоскопа,необавезног чаврљања при испијању кафа,детињастих планова,ђускања на концертима рок и електро-поп група,излазака у ноћни провод са пријатељима,патетичних суза при гледању романтичних драма... Сада је то све више и више бледело као фармерке после стотину прања.

Марко је безвољно ишао на посао,предвече долазио сморен и једва чекао да погледа неки филм и легне у кревет. Није више ишао ни у књижевни клуб “Бранко Ћопић” чији је био члан а који се налазио ту близу испод “Цветкове пијаце” на општини Звездари. Иначе је био њихов члан већ извесно време, пошто је аматерски писао поезију, и желео то и са другима да подели. Снови су му били кошмарни налик на приче о вампирима из старих воденица. Будио се ноћу обливен знојем,са унезвереним изразом лица, а често се као чаробни дух из лампе појављивао лик Викторије са маском харлекина који се церекао горе високо,слепљен на плафону.

Јесењих дана те године Марко је ишао са једним комшијом из суседне куће, на митинге против актуелног режима и протестне шетње. У тој гомили незадовољних било је доста студената,млађих људи,па чак и родитеља са малом децом. Постојала је извесна жеља за променама, али као да је и ова маса протестаната била испумпана енергијом после вишегодишњег труда око смене тадашње власти. Сећао се Нове године коју су дочекали Викторија и он на Тргу Републике,не тако давно, са невероватним бројем људи. Можда их је било чак и преко сто хиљада. Тада је била права еуфорија, после покрадених избора те године и упорних демонстрација опозиције и других друштвено одговорних људи. Постојао је велики број доказа за малверзације са записницима на гласачким местима. Власт је признала своје грехе после силних притисака,изабрани градоначелник је дао оставку и избори су морали бити поновљени. На таласу те енергије Викторија и Марко су са својим добрим пријатељима по цичи зими уз кувану ракију и кифлице са сиром, дочекали Нову годину надајући се да ће све кренути на боље и у погледу друштвених промена и на личном плану. Около њих су прштале петарде,вејао је снег, глумци из Атељеа 212 који су били поред њих певали су неке филмске арије, ватромет у поноћ је засенио посетиоце, заједно са грмљавином из звучника рок-група које су имале критичке текстове према власти. Било је лудо и незаборавно, и знали су да се такав сценарио неће више појавити,барем не за време њихових живота.

После таквих бројних протестних шетњи враћао се кући још разочаранији,безвољно би спремио вечеру,погледао неки музички канал са музиком из осамдесетих и онда ускочио у француски кревет предвиђен за двоје. Само што његове Викторије није више било на левој половини кревета да му умилним гласом пожели лаку ноћ. Мада у последње време заједничког живота, углавном му је окретала леђа,без икаквог поздрава,и као у инат тихо би захркала.

Тих наредних месеци Марко је осећао невероватну чамотињу а проклетство самоће му се лепило за кости као виноградски пуж. Био је вук-самотњак и таворио је као да је негде дубоко у скровитим шумама Таре,у беспућу према босанским планинама. Имао је 34. године а осећао се попут старца од стотину лета у раљама пензионерског дома, немоћан,одбачен и осуђен да живи у тмини и самоћи,далеко од реалног света.

Можда је таквом расположењу допринело што је последњих година изгубио два најбоља пријатеља. Први му је био најбољи друг из раног детињства,који се пре извесног времена срећно оженио, и добио двоје деце у размаку од три године. Посветио се тотално својој породици, заборављајући при том на све своје пријатеље,па и оног најбољег. Када га је Марко звао да се нађу у граду на пићу или да оду да погледају неки филм- обично епску драму или СФ авантуру са добрим критикама у биоскопу, увек је налазио изговоре.Раније су то често практиковали и уживали у таквом виду дружења. Да ли деца имају вирус или му је жена отишла код фризера (па мора да чува децу),свеједно, он је имао нова поглавља у свом животу која су искључила из приче некадашње пријатеље.

 Други његов феноменални друг са факултета је прошле године умро под сумњивим околностима,после једне журке. Кажу да се предозирао хероином и попио огромне количине алкохола, и од таквог убитачног коктела му је позлило пред зору. И поред свих покушаја да га врате у живот,испирања желуца,инфузија и слично, он је издахнуо тог дана увече.Марко је сумњао да су га мангупи навукли на дрогу. Можда су му кришом сипали бели прах у пиће,те кобне вечери у неком стану на Коњарнику где су прослављали рођендан групи-девојке из краја. Обдукција је потврдила да је имао превелике дозе хероина у крви и шта се ту имало додати. Марко је помислио да је разлог његовом самоубилачком чину био што га је непосредно пре тога оставила девојка која се повремено бавила манекенством, а у коју је био смртно заљубљен. Никад неће сазнати праву истину, али много су му недостајали њихови разговори у клубу факултета и одласци на хиподром где су гледали коњске трке, смејали се и анализирали њихове животе и понашање заједничких познаника.На крају су се кладили на грла која су била тотални аутсајдери.

 Марко С. је заиста био све време окружен људима на послу, на политичким протестима,у градском превозу,на викенд- пливању по затвореним базенима,али све је то још више појачавало утисак празнине који је носио дубоко у себи. Когнитивне способности су му значајно ослабиле,постајао је некако расејан и одсутан као зомби. Није више могао ни да пише песме, инспирација коју је имао била је толико велика да је гушила саму себе, па ни реч није могла да потекне из његовог “пера”. Храна коју је невољно гутао имала је укус између трске и броколија а сексуални нагон му је спласнуо као надувани балон после дугог стајања. Звали су га у књижевни клуб нарочито кад би ишли на гостовања код других клубова, или на песничка такмичења по градовима Србије, али нерадо се одазивао на такве позиве.

Покушао је да купи папагаја да би се развеселио и мало разгалио, јер самоћа га је нагризала као гареж криве сулундаре. Навикао је на такве љубимце, поготову што су у дому његових родитеља имали раније три папагаја-тигрице. Имао је заиста нека искуства са тим шареним птицама. Међутим,идеја изгледа није била добра и доживео је потпуни фијаско. Први шарено-пастелни розенколис кога је купио угинуо је за два месеца. Мислио је да је то због промаје јер је оставио прозор у дневној соби отворен, а после су му рекли да је то љубавна птица и да се купује само у пару са женком. Други покушај са сиво-жутом нимфом и симпатичном ћубом коју је имала,прошао је мало боље. Нимфа је издржала шест месеци и онда испустила своју “душу”. Тада је схватио да и та весела,живописна и цвркутава створења желе пажњу и друштво, а он је скоро цео дан био одсутан од куће,па није могао да се зближи са њима и пружи им осећај сигурности. Закључио је да су умрла од велике самоће, туге коју су носили на нејаким плећима и сазнања да нису добро дошли на овоме свету. Тако ће вероватно скончати и он,сам без породице,заборављен од свих размишљао је у часовима доколице. То је било заиста поражавајуће. Чак и једна збирка песама коју је пре две године објавио, са насловом “Разбокорене тишине”,није била довољан траг да укаже на његово постојање.

Једне зимске ноћи,после нешто више од две године зацементиране самоће,имао је тежи облик грипа и морао је кући лежати у кревету четири,пет дана. Тада му се све смучило. Није било никога да му скува чај, ни оде до апотеке по још неке суплементе на бази витамина “Д” који помажу у јачању отпорности код прехлада и грипа. Те ноћи док је ветар фијукао, а бибер цреп на његовом крову шкрипао, одлучио је чврсто да попије три кутије “амоксицилина” -антибиотика који је добио да пије у циљу лечења инфекције. Лепо је било попити те силне капсуле чисте хемије, додати томе још три,четири “бенседина”,заспати сном праведника и умрети лагано у току спавања. Мислио је да се нико претерано не би потресао због тога ни његови родитељи ни млађи брат,па ни бивше девојке. Његовим родитељима је ионако млађи син увек био узданица и дечко за пример и сваку похвалу. Марко је одувек имао своје гафове. Иако је завршио рударско-геолошки факултет уз нешто дуже студирање,у средњој школи је због недисциплине и неких својих принципа два пута био избачен,па је морао мењати школе. Два пута је бежао и од куће незадовољан третманом и околностима у друштву, а долазио је понекад пијан после журки,прослава у фирми и концерата. Једном је чак после жестоког опијања после концерта хеви метал бенда “Motorhead” 1990. године у Хали спортова на Новом Београду ( домаћа група “Партибрејкерс” је била предгрупа) био у делиријуму. Морали су га водити у болницу на испирање желуца и дуго после тога је имао гастритис.

Почео је у тој самотној ноћи гутати “амоксицилине” решен да оконча свој живот и када је стигао до пете капсуле,нешто је испред његовог трошног кућерка пукло као ручна офанзивна бомба. Хитро иако у магновењу је истрчао,отворио улазна ојачана врата и пренеразио се. Од налета јаког ветра кошаве, натрула лимена надстрешница изнад његових врата са све пузајућом виновом лозом-тамјаником се срушила испред на степениште. Кренуо је већ опијен од депресије и лекова да расклања крш и лом испред својих врата. Хладан ветар га је шибао по телу, исекао је десну шаку о лим надстрешнице али ништа у том афетивном стању није осетио. Склонио је остатке те скаламерије у ћошак дворишта иза вешернице,да га цигани једног дана покупе као старо гвожђе. После пола сата је ушао у стан видео крв на руци и кренуо у дезинфекцију ране газом,алкохолом и повидон-јодидом. Припала му је страшна мука и гађење на целокупан живот, да је отрчао до купатила и све исповратио. Био је изгледа то “Божји знак” да не предузима више такве самоубилачке радње, опомена да настави са животом и чека своју шансу.

Нешто касније у пролеће 1999. године, десио се преломан догађај, као за његов живот,тако донекле и за државу чији је становник.

      Због тенденциозне политике према нашој држави и подржавања отцепљења једног дела наше територије (Косово и Метохија), противно свим међународним законима десио се преседан. Без дозволе Савета безбедности објављена је операција савезничких сила позната као НАТО агресија а звана у САД “Племенити наковањ”, погрешно код нас звана али одомаћена као “Милосрдни анђео”. Била је то завршна фаза рата на Косову и Метохији, и још једно безобразно уплитање “империје зла” у унутрашње односе једне суверене земље. Пре тога је НАТО алијанса бомбардовала Републику Српску 1995. године у операцији “Намерна сила”. Бомбардовање је дошло као последица пропалих преговора у француском замку Рамбујеу код Париза ,између представника наше земље-Савезне Републике Југославије и делегације Албанаца која је бранила интересе покрајине Косово и Метохије (у оквиру Републике Србије), желећи противправно да се отцепи од наше државе. Наравно чланови нашег тима су одбили такав ултиматум и уцењивачку политику Бриселске администрације и Великих сила. Мировни споразум није потписан, што је био повод за незапамћен злочин- бомардовање Савезне Републике Југославије (СРЈ). Бомбардовање је кренуло 24. марта и трајало је безмало три месеца-до 10. јуна 1999. године.

У то време је била популарна сателитска телевизија са округлим гломазним тањирима по крововима, све док се није појавила кабловска телевизија и заживела неколико година касније. Марков кум који се у то време бавио тим послом, наместио му је сателитску антену на суседном крову вешернице,спровео каблове и наместио сигнал.