Кад је већ постало неподношљиво – једном пред вече у новембру и кад сам преко узаног тепиха у својој соби трчао као по тркалишту, заплашен призором осветљене улице опет се окренуо, и у дубини собе, у дну огледала, ипак поново видео нови циљ, и кад сам крикнуо, само да бих чуо крик, коме се ништа не одазива и коме ништа не одузима ни снагу кричања, те се тако пење увис, без противтеже, и не може престати чак ни када занеми, у зиду су се отворила врата, веома хитро, јер је хитрина била неопходна и јер су се чак и коњи запрегнути у кола, доле на улици, пропињали као памахнитали коњи у бици, излажући грла.

Као мала авет искрсло је једно дете из сасвим мрачног ходника, у коме светиљка још није горела, и застало, на врховима прстију, на једној греди у патосу која се неприметно љуљала. Одмах заслепљено полумраком у соби, хтеде да загњури лице у шаке, али се неочекивано умири погледавши ка прозору, иза чијег је крстастог оквира узвитлана измаглица уличне светлости најзад полегла под мраком. Десним лактом се испред отворених врата наслањало на зид, док му је струја ваздуха споља пиркала око ножних чланака, па и уз врат, уз слепоочнице. Погледах мало на ту страну, затим рекох: „Добар дан” и скидох капут са заклона испред пећи, јер нисам желео да ту стојим полуодевен. За часак сам држао уста отворена, да би ми узбуђење испарило кроз њих. Осећао сам гадан укус пљувачке, трепавице су ми подрхтавале, укратко није ми недостајало ништа осим ове посете, коју сам, истина очекивао.

Дете је још стајало крај зида на истом месту, десну шаку је притисло уза зид и није се, јарко румених образа, могло довољно науживати тога што је бело окречени зид пун крупних громуљица па таре врхове прстију. Ја рекох: „ Желите ли заиста к мени ? Да то није забуна ? Ништа лакше но помести се у овој великој кући. Ја се зовем тако и тако, станујем на трећем  спрату. Јесам ли, дакле, ја онај кога желите да посетите ? “

„ Тишина, тишина ! ” рече дете преко рамена. „ Нема никакве грешке “
„ Онда уђите дубље у собу, хтео бих да затворим врата. “
„ Врата сам, ево управо затворио. Немојте се трудити. Уопште, смирите се. Не говорите о труду.”

Али у овом ходнику живи мноштво људи, и сви су разуме се, моји познаници; већина их се сада враћа из радњи; кад чују да се говори у некој соби, они једноставно верују како имају права да отворе врата и погледају шта се то дешава. Шта можемо, тако је то. Ти људи су завршили дневни посао; коме би се потчинили у привременој вечерњој слободи ! Уосталом и вама је то познато. Дозволите ми да затворим врата.”
„ Ама зашто ? Шта вам је ? Што се мене тиче, цела кућа може да бане овамо. А затим, понављам: већ сам затворио врата; зар верујете да само ви умете да их затворите ? Чак сам окренуо и кључ. “

„ У реду онда. Више и не желим. Није ни било потребно да закључавате. А сад, кад сте већ ту, осећајте се као код куће. Ви сте мој гост. Имајте у мене потпуно поверење. Само се разбашкарите без икаква страха. Нећу вас терати ни да останете, ни да одете. Зар морам то и да кажем ? Зар ме тако слабо познајете ? “

„ Не. То заиста није требало да кажете. Штавише, нисте уопште ни смели то рећи. Ја сам дете; зашто све те церемоније са мном. ? “

„ Да, није тако страшно. Наравно, дете сте. Али баш толико мали нисте. Већ сте прилично одрасли. Да сте девојка, не бисте се смели тек тако закључавати у истој соби са мном. “

„ Због тога се не морамо бринути. Хтео сам само рећи: то што вас тако добро познајем не пружа ми неку нарочиту заштиту; то вас само лишава напора да ме обмањујете. Али ви ми упркос томе дајете комплименте. Оканите се тога. Захтевам од вас, оканите се тога. Уз то, ја вас не познајем свуда и непрестано, поготову по овом мраку. Било би много боље кад бисте упалили светлост. Не, боље немојте. У сваком случају, запамтићу да сте ми већ претили. “

„ Шта ? Претио вам ? Али молим вас ! Па ја сам толико радостан што сте најзад овде. Кажем „најзад” зато што је оволико касно. Не могу схватити зашто сте овако касно дошли. Отуда је могућно да сам од радости говорио збркано и да сте ви то управо тако схватили. Десет пута ћу признати да сам тако говорио, јесте, претио сам вам чиме год вам драго.

Само никакве свађе, за име божје ! -
Али , како сте ви то могли поверовати ? Како сте ме могли тако увредити ? Зашто се из све снаге упињете да ми покварите овај часак-два свога присуства ? Непознат човек би био предусретљивији од вас. “

„ Верујем; то није била нека мудрост. Ја сам вама по природи онолико близак колико према вама може бити предусретљив неки непознат човек. То и ви знате, чему дакле, ова сета ? Кажите да желите да изигравате комедију, и отићи ћу истог часа. “

„ Тако ? И то се усуђујете да ми кажете ? Малчице сте пресмели. Најзад, ви сте ипак у мојој соби. Трљате прсте о мој зид као луди. Моја соба, мој зид ! А осим тога, то што кажете је смешно, не само дрско. Кажете да вас природа приморава да са мном разговарате на овај начин. Заиста ? Ваша природа вас приморава ? То је лепо од ваше природе. Ваша природа је моја, па, ако се ја по својој природи опходим према вама љубазно, ни ви не смете друкчије. “

„ Је ли то љубазно ? “
„ Ја говорим о ономе што је било раније. “
„ Знате ли какав ћу ја бити касније ? “
„ Ништа не знам .“

И приђох ноћном сточићу и на њему запалих свећу. У оно доба у соби нисам имао ни гас ни електричну светлост. Седео сам онда још неко време за столом, док ми и то није досадило, те сам навукао огртач, узео шешир са канабета и угасио свећу. Излазећи, саплео сам се о ногу столице.
На степеништу сам срео једног станара са истог спрата.

„ Зар опет излазите, пропалице ?” упита он, раширивши ноге преко два степеника и тако се одмарајући.
„ Шта да радим ? “ , рекох, „ малочас ми је у соби била авет .“
„ Кажете ми то са истим незадовољством као да сте нашли длаку у супи. “
„ Шалите се. Али утувите, авет је авет. ”
„ Сасвим тачно. Но шта ако човек уопште не верује у авети ? “
„ Па зар мислите да ја верујем у њих ? Али шта ми вреди то неверовање ? “
„ То је врло просто. Једном речи, не смете се више бојати кад вас нека авет доиста посети. ”
„ Да, али то је ипак споредан страх. Прави страх је страх од узрока те појаве. А тај страх остаје. Он се на управо величанствен начин уврежио у мене. “ Од нервозе сам почео да копам по свим џеповима.
„ Али пошто од саме појаве нисте осећали страх, могли сте је мирно питати за њен узрок ! “
„ Ви, очигледно никад нисте разговарали са аветима. Од њих никада није ни могућно добити јасно обавештење. То је само натезање. Те авети су, канда, у погледу своје егзистенције више у недоумици него ми, што уосталом, при њиховој трошности није ни чудо. “
„ Ја сам, пак чуо да их је могуће хранити и одгојити “
„ Ту сте добро обавештени. Могуће је. Али ко ће то учинити ? “
„ Што да не ? Ако је по среди нека женска авет, на пример “, рече он и вину се на горњи степеник.
„ Ах, тако “ , рекох, „ али чак се и онда не исплати “

Промислих мало. Мој познаник је био већ толико висок да се морао нагнути на завијутку степеништа да би ме видео. „ Али ипак ”, викнух, „ ако ми узмете ону моју авет горе, међу нама је све завршено, заувек. “
„ Забога, то је била само шала “, рече он и повуче главу.
„ Онда у реду “, рекох, и тако сам сада заправо могао мирно поћи у шетњу. Али пошто сам се осећао толико напуштен, радије се вратих горе и легох да спавам.