Побуну је организовао високо-технолошки андроидни маг аутомобилске индустрије- Поршелино Мерџовски. У вишемилионској метрополи је тако почео колосални аутомобилски штрајк. Разлози за тако нешто су били бројни, у чему су се сложили и синдикати домаћих произвођача и инострани конструктори турбо-машина.

Навешћемо само неке од бројних примедби уваженог концерна, за обуставу кретања аутомобила у црвеној,плавој и белој зони града, а односи се на све кубикаже и бројеве цилиндара у моторима. Прво веома лош однос власника према својим колима: слабо одржавање и гланцање, нередовно прање четкама,насилничка вожња са цепањем гума,сулуде трке у поноћ по центру града,нередовни технички прегледи и као шлаг на торту вожња без дозволе у љубичастом паковању.

Затим и катастрофално понашање других људи према непознатим регистрацијама: шутирање блатобрана,гребање жилетом врата,скакање по крову,бушење гума у тренуцима нервног растројства,подизање брисача и савијање истих због педља туђе паркинг површине, и на крају честих ноћних крађа,растављања на делове и препродаје на црним токовима тржишта. 

Ту су и честе хаварије где рањене аутомобиле воде код механичара на крпљење и заваривање а софтвере покушавају оживети новим интегралним колима и брзим процесорима. Таквa тотална оштећења и саобраћајна потонућа су одраз примитивне културе: вожње у пијаном-дрогираном стању и нежних додира мобилног телефона на сувозачевом седишту. У крвавим обрачунима најдебљи крај ипак извлаче људи јер нису изграђени од нових композитних материјала а није им поцинкован ни чеони део главе.

Често се дешава да на пешачком прелазу неодговорни пешаци набију слушалице на уши па затим псују возаче што је донекле и схватљиво јер многи не знају читати саобраћајне знаке,али шта су им криви аутомобили најновије хибридне генерације да их тако резиле (можда јер раде у тихом режиму)?

Аутомобили су доста трпели глобалну неправду и економску кризу,и зато се генералном штрајку који је захватио и друге градове, придружује и Унија Аутобуса,Камиона и Тролејбуса. Одједном у вишемилионском граду завладала је неприродна тишина. Чуло се само како ветар фијуче и вране креште на широким платанима. Одсуство звукова као што су : турирање мотора,шкрипа гума,чангрљање средњег лонца о асфалт,пискави тонови сирена,звиждање турбине дизелаша, шкљоцање због лоших хомокинетичких зглобова,брујање приликом убрзавања кретања,куцкање истрошених амортизера при преласку неравнина,па и специфичан звук сваког возила током вожње (електрични аутићи мало кваре стандардну бучну слику); све је то грађанима парало уши. Такво несносно одсуство буке доводило их је до још већег беса и параноје. Навикли су на кошницу у којој зује радилице мотора а трутови додају гас до даске.

Сивило је нестало са хоризонта и појавило се нешто што личи на парче радосно плавог неба. Смог је престао да голица астматичаре и почело је да се дише на нос и на уста и на уши. Скинута је маглена копрена са лица и наличја архитектонски обогаљеног града. Семафори су на раскрсницама узалуд трептали у три боје а таксисти су размишљали да уведу рикше,јер ће остати без хлеба насушног. Саобраћајни полицајци су од нервозе почели да чисте прљави град а „пауци“ из паркинг сервиса су спавали мирним сном.

Мало по мало људи су почели да се привикавају на новонасталу ситуацију. Нису се више оптерећивали корпом-ламелом и зимским гумама, и почели су више да се смеју. Извукли су из шупе помало рђаве двоточкаше на сосптвени погон и кренули у авантуру. Стари,добри бајс их је одвео до широке стазе на мирној реци,где су могли до миле воље размишљати о свом животу и својим аутомобилима у стању хибернације.

Вођа протеста Поршелино Мерџовски је био неумољив,за сваку противзакониту,тајну вожњу трајно ће се одузимати возачка дозвола. У штрајку је само дозвољено кретање возила Хитне помоћи и тачка. Ако би се неко и усудио да крене аутомобилом,преко обједињеног софтвера попио би моменталну блокаду точкова.

Град је постао растерећен,без колапса и гужви и само би понека циганска запрега са олињалом рагом пролетела у потрази за старим акумулаторима и веш машинама. Издувни гасови нису више прљали веш прострт на дугачком конопцу заједничког дворишта,нити су малим градским птицама кварили тоналитет на гласним жицама.

Са протестом се морало изгурати до краја, јер дошло је време да су аутомобили изгубили своја основна права. Па они су почели губити своја паркинг места и збијати се на травнатим површинама као логораши у скученој хали за погубљење. Један од захтева је да се праве вишеспратне гараже и да шлеп служба не прља својим шапама метализирана крила градских аутомобила. Мада, ако се крене са прављењем насеља за аутомобиле,да ли ће онда имати људи где да се башкаре?

И да се под хитно оснује  Одељење за аутомобилизам и тешки транспорт у оквиру Министарства саобраћаја. које ће решавати сва ова горућа питања и омогућити безбедну вожњу. Такође,јадни аутомобили морају да се дрндају по излоканим путевима са пуно рупа и колотрага и зато најодлучније захтевају да се свуда почне изградња аутопутева са грејачима испод трака и да се не штеди на кошуљици и квалитету асфалта. Па заслужили су ваљда да се крећу као по авионској писти. Али то већ није њихов проблем,људи су закували прељуту чорбу па нек је и сами кусају.

Једно од решења је и да се што више укључе ауто-пилоти за вожњу,јер људи су постали бахати а вожња им личи на пијани рели. А тек колико кваре своје понашање непрестаним,сочним псовкама у току вожње, то је фасцинантно. Радаре на путу остављају збуњеним а у саобраћајне знакове гледају као далтониста у шарено јаје. Свему томе се мора стати на пут,па макар он био и магистрални,регионални или локални. Сада овај велики град делује аветињски празно. Уместо звукова мотора,трола и шинских добовања (јер и трамваји су се солидарисали пошто су из групе точкаша) чују се повремено бушилице из станова, справе за чишћење лишћа,гласан кикот деце из парка,звонца на десетобрзинским бициклама,високе потпетице дотеране градске цице, циркуске најаве,учтива поздрављања пролазника,крици животиња из ЗОО врта... Сви ови овоземаљски звукови су били потиснути у други план од заглушујуће буке двотактних и четворотактних мотора. Само би на породични дан кад се по кућама слави Ускрс или Божић,привремено утихнули.

Мора се признати,људи су се вратили природном току ствари: почели су да пешаче,раде акробације на бициклима,конзумирају секс уместо брзе вожње,шапућу без икаквих тикова и гримаса. Чини се да су и лица пролазника постала некако свежа и руменија. Аутомеханичари и таксисти пали су у неку врсту клонулости и почетне депресије,јер су се и њихови аутомобили скупљали по трговима и бучним сиренама протествовали против лошег система и ауто-мафије. Увече би се као по команди склонили у своје гараже и тешком муком ухваћена паркинг места да одморе своје шаре на гумама.

Величанствена скупина ауто-машина на челу са вођом протеста Поршелином Мерџовским, тражила је хитан састанак са представником државе девастираног  Министарства саобраћаја –Љигославом Подгузом. Додавали су гас на велики број обртаја и тако доказали да је „бука поново у моди“. За разговоре са господином Љигославом није им био потребан преводиоц. Аутомобилски језик је сличан Морзеовој азбуци,свако слово имало је пандан у звучним сигналима сирене. У зависности од дужине и фреквентности звука,стварале су се речи, производили захтеви,псовали државни службеници...Било је и екстремних случајева где су се аутомобили-камиказе залетали великом брзином на скупштину али су наилазили на кордон чувара реда који су поставили оклопна борбена возила као бедем...Даље се није могло проћи.

Преговори су били тешки,јер и државни апарати су били погођени штрајком. Службени аутомобили гланц нови префињеног сјаја и они раубовани до максималних граница, такође су се придружили штрајку, жалећи се највише на осионе службене возаче, који укључују ротациона светла кад им се прохте,претичу колоне, возе брзином од које се вилица тресе...

Органи власти предлагали су опет којекакве стереотипне мере: да се уведе пар-непар (аутомобили са парним бројем возе једног дана а они непарни следећег),да се драстично пооштре мере за издувне гасове на ултразвучним абдомалним ауто- прегледима,да се редовно крпе и замазују путеви а возачи ударе десет пута шибом по стражњици ако прекораче брзину.  Нико није помињао права једног просечног осамнаестогодишњег аутомобила средње класе кога су слабо одржавали и веома ретко прали.  А они су узданица овога друштва.

Сву ову гужву искористиле су авионске и железничке саобраћајне компаније,па су пруге и небо, врвели од полуслепих шинских змија и челичних птица. Путници нису смели да цупкају у месту а хотели нису смели да буду празни као у време злогласног вируса Короне. Улице пуне препланулих шетача,знојавих бициклиста и разуларених ролераша вратиле су здрави пулс града. Људи и аутомобили се све мање слажу и уважавају а јоргован све више цвета. Поршелино и Љигослав и даље се натежу,безуспешно преговарају.   Тинејџери за то време свирају бучно рокенрол по прометним улицама. Човек је навикао на одређене резонанције у којима титра као плишани лутак продрман једносмерном струјом. Град  у тишини постао је сабласна авет испод јастука. Људи заљубљени у своје кабриолете почели су да помахнитало јуре жене,тражећи адекватну замену.

Ауто-протести су се заглавили у трећој брзини, све док човек не буде осмислио крила на соларни погон и разбије све илузије асфалтних база.  Међутим,постоји  и могућност да летећи аутомобили преузму кормило,помокре се на све градске синдикате и преузму контролу над простором у којем птице суверено владају.