Не волим помпу, устаљене промоције,светла позорнице... Није то више у складу са мојим бићем . Нерви ми се накостреше,образи усахну, а грло пресуши.

Најдраже ми је кад неки непознат читаоц на узглављу свог кревета, у мекој трави ливаде или удобном седишту авиона читајући моју књигу,застане код неких реченица,замисли се и ода пошту таквој конструкцији речи и најезди идеја. Знојим се кад други упере прст у мене и нареде: “Читај” или “Објасни своје пасусе и строфе”.

Кад чујем шкљоцање фотоапарата или механичке аплаузе публике, кроз једњак испливају сви моји страхови, и гађење ми преплави усну дупљу. Нисам ја за центар пажње где те сви посматрају као да си добар комад за одстрел и(ли) укусно месо за књигождере. Пегава мечка на вашару изгладнелих таштина.Превазишао сам песнички прстен, паланачку јесен и књижевно перо, јер такве тантијеме покрећу жуч и хране самољубље. Можда је то дошло са годинама и сазревањем, али једноставно  тако функционишу моји унутрашњи транзистори.

Ушушкани мир је моја пиџама коју носим на спавање. Помпа је добра за оне у вечитом пубертету који тако хране своју сујету, као јуницу пред клање. Мени светла рефлектора заслепе вид и после тумарам као пијани јастреб у џиновском кукурузу. На крају останем сам са својом огољеном душом. Неформално дружење на планинском пропланку, са одабраном дружином истинских љубитеља красних речи, могло би да дође у обзир. Са обавезним читањем песама мојим верним слушаоцима - птицама у крошњама.

Помпа је као темпирана бомба, ако експлодира може све визије да растури у парампарчад. И онда постанем књижевни богаљ.
Помпа је светлост за оне који не могу да сијају у мраку.