Знао је да треба да напише причу. Савршену причу. Можда ће та прича прерасти  у новелу, можда чак и у роман. Али свеједно. Са том причом он ће се ослободити. Његов живот имаће сврху.

   Размишљао је каква треба да буде фабула. Никако не сме да буде обична. Рецимо као прича о рушењу љубавних табуа у држави различитих вероисповести. Можда прича са призвуком хорор фантастике. Рецимо генетски супериорна цивилизација са неке удаљене планете која се спрема у мисију и покољ на земљи. Али кад боље размисли и такве приче  је пуно пута гледао у филмовима.

   Прича свакако треба да узбурка крв читаоца. Да га натера на размишљање, можда и преиспитивање самог себе.

   Можда се треба препустити интуицији и прича ће сама потећи из неког скривеног дела десне хемисфере мозга. Или из искиданих делова прича предака преношених са колено на колено. Али знао је да је најтеже почети причу. Та прва реченица делује као да си испред великог комада стене са длетом у руци, а из те сировости треба исклесати монументалну бисту. Затим треба држати конце приче сигурно у рукама као Клота своје вретено. Поигравати се са речима и направити разиграну ритмику. Са том причом он ће прочистити своје црне мисли. Извући се из лагума прошлости.

   Да би конструисао причу мора бити добар занатлија. Мора ући у срж граматичких правила, синтаксу, етимологију речи... А можда опет има онај природан дар за изражавање без нарочитог познавања поетских фигура и правилних конструкција. Тајна може бити у једноставном дијалогу и некој ситној несавршености. Међутим, најважније је да прича има душу. Да речи синхроно пливају кроз читаочев ум. Негде дубоко у њему одзвањају.

  Никако не сме да скрене у монотоне описе природе, нити да копа дубоке бунаре интроспекције. Лепршавим стилом са примесом горке ироније, и што више нестварних симбола, треба да створи тај неопходни флуид са замишљеним „противником“.

   Толико је читао руске класике и француске реалисте, натуристе, да не сме потпасти под њихов утицај ни по цену ломљења скупоценог налив пера. Мора бити свој и искористити надолазеће надахнуће на прави начин. Као кувар који прави пасту са мало медитеранских зачина а пуно љубави.

   Опет, да ли прича треба да буде проткана траком светлости или траком таме, еротиком или смрти, духом универзума или распадом грађанске породице, питање је на које нема одговора.

   Све може да буде ствар тренутка читалачког укуса и уклапања тривијалности у компактну целину. Књижевност има своје токове као и што су и његове разуздане мисли. Нека неписана правила. Пре свега он мора том причом избацити прљавштину из себе. Бити помало луд као коцкар пред вечитом дилемом црвено или црно на високобуџетном  рулету.

   Знао је да ће га прича исцрпети, да ће бити у полубунилу искривљене свести. Биће му потребни рисови папира, кутије и кутије дувана, ноћи знојавих постеља, крвничка гребања по тек окреченом зиду. Писање савршене приче носи са собом одређене тешкоће. Као што Бодлера знају по „Цвећу зла“ и њега треба да запамте по тој једној оригиналној причи. Боље него по туцету осредњих романа или гомили недоречених поема.

   Не, он свакако није жељан славе али жели као змија кад пресвлачи кожу да остави неки траг. Траг по којем ће га познати. Линију светлости која ће обасјати наредне генерације. Умну дугу у чијим ће бојама знатижељни купати лице.

   Статус књижевника за њега је занимљив колико и јеленски рогови за риболовца. А тек трућање на песничким вечерима и задригла публика у стереотип-завеси дуванског дима. Он пише да спаси своју кожу а не да пружа шлагворт надобудном критичару.

   Великим делом свога бића осећа да може да то „нешто“ изнедри, да му искидани делови приче струје негде у периферији вена, само треба то вешто саставити у јединствени мозаик и прснути крвљу емоција преко запечене коре.

   Истина је да му недостаје фатална жена, да живи као прогнаник на голом отоку, али та прича, та прича ће надоместити све. Он ће се стопити са њом, живеће њен живот, биће му алтер-его.  Послаће поруку свету а онда ће се заљубити у речи. Осетиће пулс редова у себи. Прокрвљеност живота која граби последње тренутке. Та прича постаће му љубавница са којом леже у кревет и прави хиперболу означеног пасуса. У гротлу тих књижевних понирања он ће се поново родити. Биће као лава што усијаним репом гмиже и осветљава пусто село. Као коњ у пропињању што њишти да тргне успаваног јахача.

   Свестан је колико све то долази из главе. Те мисли што лете и одбијају се по изувијаним површинама лобање треба похватати и уобличити. Наћи им трајекторију којом ће се блиставо катапултирати на папир. Био му је потребан тај ескапизам као ходочашће у Меку.

   Само, та прича мора да садржи фрагменте његовог живота и соцреалистичне прошлости. Мора да дише са њом и када заглави плућа у муљу. А све остале надоградње, сновиђења, сулуде перцепције употребиће као цреп који треба да наслаже на кров приче. Да направи велелепну грађевину у коју ће да сакрије своје мисли. Побегне од света као монах у окриље спасоносног благослова.

   Почео је ноћу да сања свакојаке приче. Али ујутро кад би се пробудио све су му личиле на кошмар. На суманута слова поређана у бесконачни низ. Инспирација му је лебдела у ваздуху али никако да је дотакне.

   Тог судњег дана кад је сат откуцао поноћ извадио је свечано одело из масивног шифоњера. Навукао је борсалино-шешир на главу и под мишку ставио црни расклопиви кишобран.

   Онда је ступио у мрклу ноћ и кренуо да тражи своју причу. Причу сакривену на доковима бродоградилишта или у исцепаној мокасини скитнице. Причу без краја у којој нема победника ( само исцељених душа ). Та прича унутар зидина забрањеног града управо треба да му спасе живот. Открије ко је заправо он и куда је пошао.

   Том причом треба да изнесе лепоту из ограниченог простора. Избљује љубав као гејзир из мртвог језера. Оживи ликове из затвореног и кужног кварта. Поново се роди између корица у сребротиску. Са таквом причом треба да се попне на врх градске одбрамбене куле и погледа далеко према равници и мору. Ако полети на крилима речи знаће да је спашен из заточеништва велике замрзнуте коцке времена. И постаће прича која слободно лута између непрегледних преграда галаксије. Биће вечност коју је тако дуго тражио.