Пре неки дан позвао сам у свој кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.

- Седите, Јулија Васиљевна! - рекох јој.

- Дајте да се обрачунамо. Вама је новац сигурно потребан, а ви сте тако фини па нећете сами да тражите.... Договорили смо се по тридесет рубаља месечно...

-По четрдесет......

Не, по тридесет! .. Имам записано...Увек сам гувернантама плаћао по тридесет...Код нас сте провели два месеца...

- Два месеца и пет дана......

- Тачно два месеца.....Тако код мене пише. Значи следује вам шездесет рубаља....Одузме се девет недеља.... недељом нисте с Кољом учили, него само шетали....И три празника...

Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ...ни речи.

- Три празника...Према томе, мање дванаест рубаља....Четири дана је Коља био болестан и није било часова...Радили сте само са Варјом. Три дана су вас болели зуби и моја жена вам је дозволила да не држите часове по подне....Дванаест и седам су деветнаест.Одузмимо... остаје хм...четрдесет једна рубља.Тачно ?

Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али - ни речи!

- Уочи Нове године разбили сте шољу за чај са тењирићем. Мање две рубље...Шоља је скупља, породична је... али, бог с вама! Шта нам све није пропало ! Затим се због ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић....Десет мање...Због ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, пет мање....Десетог јануара од мене сте узели десет рубаља.....

- Нисам узимала! - прошапта Јулија Васиљевна.

- Али имам записано!

- Па, нека... добро.

- Кад се од четрдесетједан одузме двадесетседам, остаје четрнаест. ..

Оба ока се напунише сузама...На дугом лепом носићу појави се зној. Јадна девојчица!

- Узела сам само једном - рече она дрхтавим гласом. - Од ваше супруге узела сам три рубље...Више нисам узимала.

- Је л'? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест...Ево вам ваш новац, драга! Три...три,три...један и један и један. Изволите.

И ја јој дадох једанаест рубаља...Она их узе и дрхтавим прстићима гурне у џеп.

- Меrci - прошапта.

Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме је бес.

- На чему меrci? -  упитах

- На новцу....

- Па ја сам вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам вам! На чему онда меrci ?

- На другим местима уопште ми нису ни плаћали...

- Нису плаћали? Није ни чудо! Нашалио сам се с вама, дао сам вам сурову лекцију...Даћу вам свих ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац?

Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах - "Може!"

Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла...Погледах за њом и помислих: лако ти је бити силан на овоме свету!