Труд са назнаком “велики”, мајмуни никада нису поседовали. Били су задовољни у групи, мењали су женке и весело ленствовали. Тако су живели генерацијама и зашто би мењали оно што беспрекорно функционише тако дуго. Имали су вођу, али се нису пуно обазирали на њега. Вођа је имао две основне функције. Једна је била његова привилегија да има сваку женку. Друга је подразумевала његову реакцију, када се мајмуни међусобно свађају, да их опомене да тиме угрожавају групу. Након тога би престали.

У кретању пре долине наишли су на усамљену женку. Изгледала је изгубљено, али их је очарала необичном лепотом. Наступила је обострана збуњеност. Група просто није веровала да неко из њихове врсте може бити тако леп. Буљили су у њу весело цупкајући у месту и благо се чешући по грудима од радозналости. Два мајмуна готово истовремено су кренула ка њој. Она се није померала . Вођа се однекуд створио бриљантним скоком између њих и лепе мајмунице. Група је осетила неизвесност на један посебан начин.

Мајмуни нису устукнули. Напали су вођу силовито и удружено. Први налет је одбио, али у следећем се нашао на земљи. Био је изгубљен. Женка лепотица им је пришла са леђа и за њих до тада непознатим захватом оборила једног па другог. 

Сачувао је живот, али више не може да буде вођа групе. По први пут група је добила за новог вођу, женку.

Група је кренула за њом. Она два мајмуна цупкала су иза ње. Свргнути вођа нашао се на зачељу.

Група га прихвата и таквог.