"Нема слободе на овоме свету, постоје само позлаћени кавези."
( Олдус Хаксли )
Приче
Девет година уназад сам стављао у џеп сваки камен који ми се нашао на путу. Одавно већ не беше олује која би ме могла подићи, али моја страст није јењавала. Срце ми беше окренуто само једном: Спознаји. Упознавао сам себе и свет око себе сваки дан више. Тиме је сидро које ме је држало бивало све теже, и давало ми осећај безбедности од огромних таласа који неминовно прате свако постојање.
Цвркутао сам и лепршао по стану у једно од оних веселих летњих предвечерја, кад увидех извор топлине која ме је носила кроз ваздух. Два дана раније, сасвим неочекивано, анђео се појавио у пратњи мог доброг друга. Долазила је из далека и није на челу имала Каинов знак, као већина људи које сам до тада срео. Очи, од којих вам се разбеже све мисли, одражавале су готово детињасту простодушност, ону која разоружава и најокорелије човекомрсце. Њена савршена лепота као да је била одраз стања њеног духа. Те вечери је стидљиво прозборила свега неколико речи, тек ретко подижући поглед до онога ко говори. Нисам од тада помислио на њу, али ведрина којом нас је све озарила, зрачила је већ два дана из свега чега сам се дотакао. Припремајући се за излазак, спознао сам да се, заправо, радујем поновном сусрету са њом. Седели смо на обали реке, причали и смејали се. Није било жеље, само осећања радости, у мени, па ипак су уста сама, понекад, кад бих се њој обраћао, бирала за нијансу топлије речи него кад су други у питању. Погледала ме је у једном тренутку, задржавајући поглед делић секунде дуже него обично, па оборила очи заруменевши се у образима. Растали смо се без поздрава, а слутња љубави, коју мој его још није препознао, уселила се у мене. Неколико дана касније, срели смо се поново. Стигао сам пола сата раније. Док сам бацао каменчиће у воду, она је стајала у полупразном аутобусу, премештајући се са ноге на ногу. Поглед јој је престао да прати ствари око ње, а дах јој више није био детиње спонтан и нежан. Те вечери, као што је јабука пала неминовно Њутну на главу, наши прсти су се дотакли, а нешто касније, уз лупу срца од које ни сопствене мисли нисам чуо, и наше усне су се спојиле. Многе усне су моје усне додиривале, али на њеним се моја душа отиснула цела, не задржавајући ни један делић свог битка. Заправо то су једине усне које сам икад љубио.
Две године сам проживео животом какав теолози обећавају праведницима на оном свету. Анђео поред мене давао је сакралну лакоћу свему на шта је некада деловала гравитација. Моја некадашња резервисаност према свему постидела се пред њеном простодушношћу и нестала. Свему сам могао да се сасвим препустим па су почели да ми се отварају путеви за које сам мислио да су судбином затворени за мене. Најлепше од свега је што је некакво осећање одређености, које се као амбијентални шум провлачило кроз читав мој живот, а кога нисам имао у односу на шта да уочим, нестало. Зашто, није ми падало на памет да размишљам. Заборавио сам мој некада најомиљенији хоби. Зашто би сретан човек размишљао? Време и промене су једна категорија. Где се промене боље уочавају него на ономе што човек воли? Ни њу време није оставило нетакнуту. С тугом сам пратио промене на њој, налазећи свој део кривице у њима. Анђео, некада способан само за искреност и корак по корак начин размишљања, полако али сигурно је губио своја крила и претварао се у трговца. Све више су њене реченице биле срачунате, а све мање спонтане. А то ме је све више болело. Да ли сам ја кривац за то? Је ли то мој утицај? Или нисам умео да освојим довољно њеног поверења? То је стварало између нас све већи јаз, који је, тако ми се чинило, хранио њену нову природу и повећавало моју бол, чиме је круг био затворен.
Једног дана сам видео у њеним очима, пре него што је она то схватила, да сам само странац који се, стицајем околности, налази поред ње док она чека своју Судбину. Судбину као нешто нејасно што треба да дође и што самим тим неумитно убија садашњост, која је сва подређена прављењу окружења за њен долазак. Онај спој из мeђу њене и моје душе, настао при нашем првом сусрету, већ извесно време није постојао и знао сам да је то заувек. До бола сам јурцао поред реке, тамо где сам први пут дотакао њене усне, тражећи њену душу онакву какву сам је први пут упознао, заклињући се боговима да ћу овог пута знати да је сачувам онаквом какву су је створили. Целе ноћи сам седео на пању, растрзан жељом да не живим без ње и неминовношћу њеног губитка. Прво јутарње руменило је представљало највишу планину преко које је требало оловним ногама прескочити. У нови дан без ње? Један део мене није желео тај дан. Кад човек дође до Хераклових стубова, појави се некаква вила, звезда водиља или гомиле камења годинама скупљаног.
Невидљиви терет у мојим џеповима као да је, осветљен сунцем, почео да ме везује и одређује у страном и нежељеном свету у коме сам се до тад налазио. Зашто је она унела такве промене у мој живот? Сав мој живот, у годинама пре него што сам је упознао, било је трагање за спознајом и жеља да свет у коме живим за мене нема тајни. Непознато је за мене било, сада то јасно видим, застрашујуће, претеће.
Знање ми је било неопходно да бих се осећао сигуран. Њена апсолутна простодушност и искреност представљали су део света који није имао тајни и у коме се моја несигурна душа слободно и без страха кретала. Подсвесно сам желео да она замени сав остали свет, и да ми пружи непокретни оквир оријентације, ону стабилну тачку коју је Архимед безуспешно тражио. То ми ни она нити ико други није могао пружити. Моје проучавање света представљало је израз жеље да ми материјални свет буде мајка, сасвим познат и заштитнички расположен, а логос отац, ауторитет који је оправдавао моје постојање. Био је то страх малог детета. Ова спознаја је тренутачно провалила моје џепове. Сидрени ланац је пукао као памучна нит. Није ми више била потребна земља ни камење. Запливао сам без страха, не тражећи обалу. ЈА ЈЕСАМ. Нисам више сумњао у то. ЈА НИСАМ, видео сам то јасно и нисам се бојао тога. Отишао сам последњи пут до ње, да се поздравим са старим пријатељем. Видљива промена на мени изазвала је реакцију у њој, али то је била само паника услед губитка нечег ЊЕНОГ. Отишао сам без страха за њу. Знао сам да ће ускоро почети да скупља камење