Ретко губимо косу док не размишљамо. Узимамо такси и крећемо у непозната предграђа. Напољу пада киша тешких метала из по(с)ледице дипломатије лаких глава. Истресамо џепове и тражимо новчанице са ликом националног диктатора. Њиме плаћамо вожњу у неизвесност. У нашем ткиву пребива отпор и регенерише се као 10 глистиних чланака. Љубимо се иза светлећег паравана из протеста што у јефтиним филмовима понављају исте сцене. Таксиметар откуцава наше патње и урођену немоћ за исказивање зрелог пута.

Гледајући у ћелавог таксисту дошљака схватамо да није крив што су криминалци исплативије муштерије од лекара. Наша следећа вожња требало би да буде када нам се довољно прашине завуче испод капака. Очај се појављује иза сваког ћошка и глуми прерушеног полицајца.

Када смо стигли на место где вране једу поред пруге схватили смо да је путовању крај. Скупили смо храбрости и тражили таксисти да нас пусти у безизлазност напуштених хала.Уместо бакшиша дали смо му топлу подршку коју није имао још од времена кад је кренуо у школу.

Као преживели рокери тешких времена почели смо да свирамо опроштајни блуз. Опраштамо се од свих оних што су својим смрадом из лакованих ципела уништили смисао за Раблеовски хумор.