Тежња ка задовољствима (наслади) је карактеристична болест нашег времена. Она је налик алкохолизму и наркоманији. Ако је човек стао на тај пут и прошао по њему макар малу етапу, готово да се више не може излечити. Уз то, у наше време та тежња поприма наказне, изопачене форме - људима се у смислу насладе намеће нешто што је супротно њиховој природи, то јест лажна наслада. То је моћно средство за манипулацију људима. Ако успеш да се одупреш тој епидемији, схватићеш да је права наслада у животу сама чињеница живота. А за то је потребна једноставност, јасност, умереност, душевно здравље – најобичније појаве живота које је данас тешко наћи.

За огроман део нашег становништва су убога стварност и дефицит свега што носи задовољство дати једном заувек. Треба мислити како се томе прилагодити, чиме то компензовати. Једини начин за то – ако се искључи борба за животна добра као циљ живота – јесте развити религиозни однос према стварности, развити духовни мир и културу духовног општења.

Тачно је то да човек тежи ка срећи. Али нема среће без способности за самоограничавање и без самоконтроле. Срећа је плата за самоограничавање, резултат самоконтроле. Ограничавајући и суздржавајући се у уобичајеној димензији живота, ти водиш своје “ЈА” у другу димензију, у којој се једино може осећати срећа. Без овога могућа је само краткотрајна илузија среће. Задовољство је резултат победе над околностима. А срећа је резултат победе над самим собом.