Наше путешествије на три реке почели смо од марине испод моста на Ади, недалеко од чувеног ресторана „Стенке“. Мој другар Миленко од милоште звани „барба Миље“ и ја кренули смо у не тако раним јутарњим часовима његовим белим чамцем „Командер“ са Јамахиним мототом од 25 КС (коњских снага), реком Савом. Затим смо наставили пут Дунавом после Калемегдана, да „преузмемо“ нашу колегиницу са посла Александру која нас је чекала на молу код спортског центра „25 мај“ и бившег познатог ресторана „Дунавски цвет“. Иначе колегиница Александра је пасионирани љубитељ путовања,недавно се вратила са турнеје по белгијским градовима али ово водено путовање је и за њу требало да буде неуобичајено и занимљиво на свој начин. Када се на Дорћолу укрцала у чамац и сместила на тапацирано седиште испод жуте тенде,путешествије је почело. Кренули смо Дунавом према реци Тамиш и Панчеву. Време је тог трећег маја било савршено, чак и нешто топлије за почетак маја. Предвиђена је температура и до 30 степени целзијуса тог дана. Ипак, ујутру на Дунаву ладан ветрић „брије“ па смо навукли горње делове тренерки,танке јакнице...ко је шта имао. Гледали смо са чамца како промичу: фабрика хартије,лука Београд,силоси, у даљини Карабурма и насеље Вишњичка бања...Уживали смо у таквим призорима из ове ниско речне перспективе.

Прва дестинација нам је била плажа „Бела стена“ на Дунаву, омиљено купалиште Панчеваца и Београђана који су из ближег суседства. Иначе ова плажа се налази на острву Форкунтумац или како га још зову Швеб и на територији је града Панчева. Површине је око 392 хектара,дугачко је око 4 км а широко око 1,5 км, већим делом је обрасло густом вегетацијом, близу је ушћа Тамиша у Дунав. Форкунтумац је скоро два пута већи од Великог ратног острва ( 211 хектара) у Земуну. На западном крају острва где је омиљено излетиште и купалиште Панчеваца, налази се и викенд насеље.

Пристали смо чамцем и изашли да видимо чувену плажу „Бела стена“ сличну земунској плажи „Лидо“ , песковиту са великим плићаком. Због високог водостаја ова плажа је била делимично поплављена. Затим смо Александра и ја кренули стазицом у обилазак викенд насеља, док је „барба Миље“ претакао гориво у резервоар. Видели смо доста занимљиве грађевине,живописне викендице склепане од дрвета или лима, било је ту кућерака и од чврстог материјала-бетонских блокова са разним бојама фасаде и великим терасама окренутим ка Дунаву. У неком запуштеном ресторан - кафеу зјапиле су поцепане фотеље и двоседи од еко коже а трава је бујала свуда около.На спрату тог ресторана су некад издаване и собе, али сада са полупаним прозорима све је изледало помало сабласно. Ипак било је предивних кућица ушушканих у на овом оствцету пуном зеленила као и пркосних сојеница на моћном Дунаву. У овој оази мира и шумској идили многи су тражили спас далеко од вреве града. Било је доста људи који су сређивали своје баште орезивали руже,кресали гране воћки а чуло се и зујање моторних косилица које су шишале ижџигљалу траву. После стотинак метара кад смо дошли до неког пристана од црвених бурића, вратли смо се на чамац и отиснули према ушћу Тамиша у Дунав. Капетан Миленко је додао гас па смо сели испод жуте тенде близу прамца и наставили путовање. Прошли смо зону „викенд насеља“ а онда се појавио други знатно већи део острва са бујном,нетакнутом вегетацијом у којем су становале ситне животиње и птице. Поред обале су биле паркиране велике барже, као у неком возном парку. 

И тако убрзо смо стигли до ушћа Тамиша у Дунав где су нас дочекале две куле - светионици. Оне су саграђене од жуте опеке још 1909 године за време владавине Аустро-Угарске, популарно назване „водене капије града“. Некада су служиле као путоказ паробродима и чамцима на путу до одредишта или луке и проглашене су спомеником културе од великог значаја. Мени су личиле на два монументална стражара који најављују добродошлицу свим чамцима који улазе у Тамиш. Ушли смо у трећу реку нашег путовања и кренули лагано према Панчеву. Тамиш је мирна река дугачка 359 км која већим делом протиче кроз Румунију а мањим кроз Србију- Банат. Пошто се улива у Дунав припада црноморском сливу. Наишли смо одмах на преводницу али смо узаним каналом изнад кога је био семафор са упаљеним зеленим светлом безбедно прошли и ушли на територију града Панчева. За разлику од Дунава који је негде пре „Беле стене“ био ширине око 2 км, Тамиш је овде био „твиги“, сведен на ширину од педесетак метара. Одатле па надаље кренуле је инвазија летећих маца које су личиле на беле пахуље усред маја. Падале су бесомучно са оближњих топола и ставрале бели покривач на води, нарочито касније у даљем току Тамиша.

На самом уласку у Панчево било је доста сплав кућица, привезаних чамаца са пецарошима,омањих бродића,глисера, и неколико кајакаша који су веслали мирним водама Тамиша. Наравно чамац је ту морао успорити што због што због банатских пецароша који су забацивали далеко удице, што због веслача у једноседу, јер стварати таласе на овако малом простору било би неумесно. Одабрали смо на излазу из зоне Панчева и краја Тамишке ривијере, близу градског омањег купалишта, брод - ресторан „Александар“ да направимо паузу. Привезали смо се за бок сплава јаким канапом и попели се на брод - ресторан да попијемо ледену нес кафу. На изласку из Панчева застали смо да са воде сликамо цркву светог Преображења Господњег која је саграђена у 18 веку у неовизантијском стилу са куполом монументалне величине и високим звоником.

Када смо обавили што смо имали кренули смо даље у авантуру. Следећа дестинација је била узводно Тамишем до места Јабука и могућа посета ресторану код „Бабе и деде“ на освежење у виду рибље чорбе. У овом делу Тамиш је и даље доста узан, са пуно кривина, али је околна природа феноменална. Вегетација је толико густа да подсећа на реке Амазоније само без крокодила, тек понека риба овде искочи и засветли јој сребрна крљушт као лампа у ноћи. Има пуно шумских горостаса белих и црних топола, кленова,храстова лужњака ,врба...разног шипражја и пузавица. На много места је дрвеће пало у воду скоро до пола пловног пута, а по води плутају гране, пањеви па и дебла.Чамац ту мора успорити да безбедно заобиђе све препреке. Једном смо налетели на малу грану али без последица по елису мотора. Већа скупина такве дрвене грађе заједно са нахватаним отпадом и алгама формира мала плутајућа острвца. Из чкаља са приобаља често се крекетом оглашавају жабе што је доказ да је вода чиста. Повремено из густиша где је приступ са копна могућ појаве се добро опремљени риболовци са штаповима,мамцима,варалицама,посудама за улов...

Има поред воде укотвљених разних чамаца дрвених,пластичних,металних са кабинама и без, у различитим бојама, са свакојаким натписима и заставицама, затим склепаних кућица од лима,дрвета,лесонита са малим моловима и ограђеним терасицама. Нарочито су нам се допала два оригинална назива на чамцима „Бродивоје“ и „Дићбро“ која су одударала од обичних као„Елена“ ,“Дијана“ „Вукови са Тамиша“ и слично. Наравно у овој зони риболова поздрављали смо све махањем,то је обичај на води,нарочито смо гестикулирали породицама са малом децом које су ту дошле на излет. Било је и намргођених риболоваца који су ставили штапове на „чеку“ па су негодовали када би мало брже прошли, али већина њих је ипак била опуштена и насмејана. Стигли би и понеког кајакаша, неки су веслали, неки су пристали близу обале и са слушалицама уживали у музици са геџета. Било је и оних који су имали озбиљан тренинг у оквиру веслачког клуба „Тамиш“. Наравно свуда су нас пратиле маце у ваздуху, од којих сам понеки пут кијао, а и коса нам је мало оседела од њих. Те маце су стварале клизну пену по површини воде а наш чамац их је немилосрдно „секао“. Што се тиче фауне, ту около смо видели баш доста птица, као: беле и плаве чапље ,дивље патке, мишаре,лабудове,гуске чак и роде... Ту на Тамишу има преко 200 разних врста барских и других птица, а пошто је вода изузетно чиста дуж речног корита се могу видети видре и даброви понекад. У једном делу пре острвца код Јабуке постоји овећи рукавац који је прави резерват за барске птице. На подручју око Опова према Румунији постоје станишта строго заштићених врста птица, као и видра која је заштићена врста глодара.

Најзад кад смо кроз овакве дивље нетакнуте пределе прошли пристигли смо до једног острвцета код Јабуке где се Тамиш раздваја на леви и десни крак. Ми смо кренули левим ,живописнијим према ресторану код „Бабе и Деде“ и ка Глогоњу. Пошто је било рано за ручак, одлучили смо да продужимо даље, па је ресторан остао иза нас на сеновитом брежуљку. Река Тамиш која извире у северном делу румунских Карпата, одједном је постала широка као Тиса и капетан Миље је на том потезу одмах додао гас и „Командер“ је прешао на „глисирање“. На том светлијем,ширем простору осећали смо као да смо из џунгле дошли у цивилизацију, па смо релативно брзо стигли до Глогоња.Видели смо лепу плажу и излетнике који су роштиљали и стали смо ту да видимо још једну знаменитост. Наиме култни филм „Ко то тамо пева“ и једна незаборавна сцена је ту снимљена кад глумац Данило Бата Стојковић прелази висећи мост и проверавајући његову исправност изговори чувено „ Да се ја питам ја бих протерао аутобус овуда“. Затим се наслонио на ограду мостића и пао у Тамиш. Касније је замало добио упалу плућа због те снимљене сцене. Легендарни филм је режирао Слободан Шијан по сценарију нашег највећег црнохуморног послератног писца Душана Ковачавића. Тај импровизовани мост је касније уклоњен али на плажи у Глогоњу је остала табла са назнаком да је ту сниман филм „Ко то тамо пева“ са сликом чувеног аутобуса - шклопоције и актерима из филма. Сликали смо се ту за успомену на овај филм и сцену са Батом Стојковићем, а иначе филм је у анкетама проглашен за најбољи свих времена на овим просторима.

Наставили смо после пола сата наше путовање према Сефкерину-насељу у општини Опово,које је раније било познато по дунавским Швабама али је у току другог светског рата дошло до сарадње њих са Немцима окупаторима. После другог светског рата већина дунавских Шваба је расељена у матичну домовину- Немачку. Видели смо са воде леп дугачак око 250 метара изграђен мост са великим распоном између стубова. Тај мост је омогућио ратарима да не иду на своје њиве преко Тамиша око 20 км около а уједно треба да повезује Банат преко Бесног фока и даље, са Бачком. Мост преко Тамиша је изграђен 2009 године.

Пошто смо прошли и ово насеље кренули смо ка крајњој тачки наше дестинације - Опову. Успут смо и даље махали,риболовцима,камперима,излетницима на терасама сплав кућица а онда смо код Опова застали. Са воде смо видели православну цркву-једнобродну грађевину са полукружном апсидом и интересантном куполом бордо боје. Касније смо сазнали да је црква настала у првој половини 19. века и да је посвећена светом Николи. Били смо већ прегладнели па смо кренули ка чарди у Опову. Пријатно смо се изненадили кад смо угледали прокопано двокрако језерце где је смештен туристички центар „Опава“ и у њему ресторан. Прошли смо почетни део – канал и ушли до језерца где је марина за чување чамаца. Иначе овај туристички центар поседује камп, собе за преноћиште, издаје у најам кануе, може се пријавити за спортски риболов, вожњу чамцем... Пристали смо уз стрму обалу и привезали чамац за оближње дрво и попели се оближњим стрмим степеницама до ресторана. Ресторан се налази на лепом месту поред регионалног пута и и близу реке на узвишици у дебелој хладовини. Заузели смо своје место и од локалног конобара - шаљивџије поручили рибљи паприкаш и салате пригодне уз то. Једино што је ту сметало су огромне количине „маца“ које су падале као мали бели дронови са оближњих топола понекад доспевајући и у тањир са јелом. Када смо из котлића сипали по два тањира паприкаша од сома и све смазали, кренули смо полако назад ка Београду. На излазу где се канал улива у Тамиш два бела лабуда су нам препречила пут као да су хтели да кажу „Где журите људи,останите још мало“. Али убрзо су клиснули заплашени буком мотора.

Кренули смо низводно Тамишем код Јабуке смо ишли другим рукавцем поред острвца и насељеног места Јабука. Журили смо да нас не ухвати сумрак и у тој журби кад смо изашли на шири део Тамиша одлетео је плави јастук са чамца. Морали смо вратити чамац и маневрисати да би дохватили јастук,што смо на крају и успели. Е кад смо дошли до Дунава све је било лакше, на том пространству је већ био понеки шлепер, бродић или глисер, за разлику од Тамиша где смо сусрели само неколико чамаца у покрету за све време вожње. Кренули смо Дунавом узводно брзином скоро 30 км на час. Поново смо пригрнули горње делове тренерки јер је почео да „реже“ хладан ваздух а у даљини сунце се помало сакрило за облаке. Овај прелепи дан воденог путовања завршили смо на сплаву „Годо“ на Сави у блоку 70 на Новом Београду. Наручили смо капућино и тирамису колач и на тераси сплава уживали у последњим остацима дана. 

После смо се још одвезли до почетне тачке-марине код моста на Ади и путовању је дошао крај.