Пред сам крај XIX века Београд је био више но упола мањи од данашњег, и то ако се изузму предграђа а рачуна само варош. Она са савске стране није тада ишла даље од Баре Венеције и железничке станице, затим се пружала до краја Сарајевске улице (кафана „Три кључа“), па даље је излазила горе на плато са малом старом црквом Светога Саве. Обухватала је још „Енглезовац“ (тадашњу Макензијеву улицу), а на Цариградски друм је излазила код „Старога ђерма“. Затим је укључивала још Палилулу и Хаџи-Поповац и најзад силазила на Дунав код кланице. Изван тога језгра била су неуређена предграђа, Чукарица, Сењак, Чубура, Булбулдер и дунавска Јалија низводно од Дорћола.

 Ту сам се родио и ја шест година пре краја прошлога века. То је било на спрату више „Перола“, у Кнез Михаиловој улици. (Не хвалим се што сам се родио у главној улици тадашњег Београда већ ово помињем како бих могао рећи и реч-две о неким приликама становања и да бих поменуо и неке догађаје и људе). 

Кућа је била на средини блока преко пута данашње „Албаније“. На углу ка Теразијама била је апотека „Делини“ а на другоме крају, где је данас робна кућа „Београд“, била је кафана „Хајдук Вељко“. Између та два угла, на средини, била је кућа на спрат са великим, увек отвореним, колским пролазом, кроз који се улазило и у башту кафане. Десно од тога пролаза био је, с улице, локал Карла Перола. Унутра мермерни сточићи са ливеном ногом у сецесион шари. Ту су трговци из Кнез Михаилове улице свраћали пре ручка на пиво и мезе. Продаване су сардине, ринглице, маслинке, страни сиреви, ајвар и страна пића у флашама. То су биле такозване „деликатесне радње“. 

Из оног колског пролаза водиле су степенице на спрат. Прво, на пола пута, био је, да тако кажемо, клозет (тада се то друкчије звало). Клозети нису смели бити у самоме стану, јер канализације, тада, још није било. Била је ту лепо орибана даска сандука, а да би била жута у цеђ је додаван шафран (иначе у самоме стану су за ноћ биле предвиђене и неке друге мање, помоћне згоде). 

Горе у стану Уја, Јован Ђорђевић, онај који је, поред осталог, био и оснивач Народног позоришта, професор Велике школе, а који је написао и први латински речник (од кога је на тавану било још књига, па смо их ми деца крали и продавали књижари Валожића на Варош капији у пола цене). Сећам се, долази код њега професор Јован Туроман и они се с врата поздрављају „Амице“ Амице“... и даље све латински, цео разговор, а ми деца зинули, гледамо.

Долазио је ту и Тона Хаџић из Новог Сада и увекимао црну свилену пантљику око главе преко чела, јср је патио одглавобоље. Ту је становао, дакле, Јован Ђорђевић, самац, нежења, којије довео своју родбину из Сенте, Бечкерека и Мокрина. Није се женио, амрзело га је да живи сам. Била је пуна кућа. Тако је ту била и моја мајка,ћерка његове сестре. Ту се она и удала за мога оца и тако сам се и ја туродио. Све то није важно, али ипак може бити интересантно како је изгледалоштошта од живота у једној тадашњој београдској кући.

Било је пуно соба. Уја је имао своју, собу са стелажима пуним књига.Ми деца ту нисмо имали приступа, само смо га виђали у дугачкомшлафроку а са зеленим штитом на челу, поред велике петролеумске лампена столу. Ту је био и један телескоп купљен у Бечу, кроз који смо, кадасе изнесе на таван, смели да видимо четири месеца, мислим Јупитера, алинам је веће задовољство чинило кад смо могли да видимо преко Савекраву у неком сеоском дворишту или да прочитамо сат на звонику цркве.

У кујни се ложио „шпорет“ још јутром. Кувало се млеко, а да не загористављано је у шерпу нешто као левак изврнут нагоре, кроз који се млекопреливало, ваљда хладило и тако није загоревало. У кујни је била „девојка“,служавка, разуме се увек „из Прека“ а ту су у кући била и два „ђака“Велике школе. То су били Радисав и Љубомир. Свака београдска кућа којаје то иоле себи могла дозволити, држала је „ђаке“. (И многи, посленајугледнији, људи почињали су као такви „ђаци“. Они су јели с нама застолом, имали своје собичке и нешто помоћи за одевање и најпречепотребе. 

Имали су довољно времена за предавања, учење и полагањеиспита, а у кући су помагали у много чему, па поучавали и нас децу, а било нас је у кући троје за то. (Иначе, поред оваквих „ђака“ постојали сутада и тзв. „благодејанци“, ђаци који су примали „благодејаније“ — стипендију)