Кишне суботе на Светог Луку 2026. године, рано ујутро кренули смо са једним од браће Цветковић (Петар и Александар Цветковић водичи из Планинарског друштва „Орфеј“)  његовим колима у прелепе пределе близу Сокобање и планине Ртањ. У колима којима смо путовали био је возач Петар Цветковић,његова жена, и моја маленкост такође са женом  (минибус је отпао због малог броја људи који су се пријавили,а многи су се уплашили кишног дана па отказали). У другим колима је ишао његов брат са још тројицом планинара.

  После око 3 и по сата вожње са малим успутним паузама, прошли смо Бованско језеро и после скренули лево ,према Ртањским падинама. Требало је још око 10 км вожње док нисмо стигли до села необичног имена- Врмџа. Село иначе припада општини Сокобања и налази се на надморској висини нешто преко 500 м. Насеље Врмџа помиње се у писаним документима још у 3 веку нове ере. У средишту села доминира Латин-град, римско утврђење за одбрану царског друма који је водио за Блиски и Средњи исток. Касније ћемо се попети на место Латин-града одакле се пружа прелеп поглед на околину. У 6. веку град је дограђиван како би се Византија бранила од најезде словенских племена, а по доласку Словена и Бугара,Византија губи ове територије. Извесно време Бугари управљају овим крајем,па и Врмџом,за коју није познато како је име добила. Тек у 11. веку и почетком 12. века овај крај постаје српски са освајањем српских краљева. Село данас има око 520 пунолетних становника,две мале цркве,продавницу и основну школу са спортским теренима.

  Пошто смо паркирали кола код продавнице у селу,кренули смо пешке до оближње цркве Свете Тројице на брду код старе,напуштене школе. Црква је саграђена у 19. веку (1818. године) а дозидана 1892.године. Милисав Марковић из Књажевца је живописао иконостас 1894. године. Црква по предању датира још из 13. века и више пута је била паљена, а садашња је изграђена на старим темељима на манастирском имању. Данас свештеник долази само на празнике и држи литургију, а црквена и сеоска слава пада на Тројицу (у јуну) и на Петровдан (12. јула). Тада се у цркви и на дружењу у великој трпезарији окупљају мештани околних сокобањских села.

  Ми смо имали среће да се човек из села који брине о цркви,појави и откључа врата цркве, да би разгледали унутрашњост ове мале светиње. Пошто смо видели иконе и иконостас,купили смо свеће и и запалили их испред цркве у преградама испуњеним песком,за мртве и живе. Изнад цркве у Парохијском дому налази се етно-музеј и ми смо уредно платили карту- 100 динара да би и њега посетили. У поставци музеја било је свакојаких предмета из руралних крајева око Сокобање, из наше ближе прошлости. Било је ту шарених ћилима,старих алата,разбоја,петролејских лампи,раритетних пегли на жар,дрвених колевки,народне ношње ,креденаца,софре,троножаца и скамлија,кревета са сламарицом... После овог разгледања у музеју изашли смо на видиковац који се налазио иза манастирског имања. Осим прелепог погледа на околне планине, ту на падини видиковца су се налазили монолитни комади стена различитих облика. Велики дрвени крст је је ту пободен на бочном делу падине. На ове монилитне стене ћемо после наилазити свуда по видиковцима и околним брдима. Чувар цркве Свете Тројице нам је рекао да је боља видљивост кад је небо „ведро као стакло“,онда се са овог видиковца могу видети планине Озрен,Буковик,Девица па чак и обриси Старе планине. Ртањ и његов врх Шиљак који је северно одатле тешко да се могао видети са те позиције. Кад смо се поздравили са домаћином кренули смо на следећу већ помињану дестинацију-Латин град.

  Латин-град познат и као врмџански град је историјска тврђава, а смештен је на стрмој кречњачкој литици на надморској висини 545 м. Налази се у подножју планине Ртањ. Кренули смо стазом поред школе и игралишта право ка Латин-граду. Морали смо се провлачити поред камених громада и пењати по тим заравњеним и оштрим стенама, да би дошли на крајњу тачку-висинску зараван који је уједно и видиковац. Све време од продавнице пратила нас је једна сиво-пругаста мачка а касније успут јој  се придружила и једна црна мачка. Добиле су трећину сендвича од мене да им искажем захвалност за добро обављен посао туристичких водича. Смазале су у цугу и брзо се облизале. Са овог видиковца се пружао поглед на насеље Врмџа, а у даљини су се назирали обриси планинских масива. Нарочито је био импресиван колорит шума у ову позну јесен,који се имао све нијансе од жуте и златне до јарко црвене и гримизне.

  Затим смо кренули стазом ка једној од многих воденица (многе су већ пропале и урушене) дуж врмџанске реке. Успут смо брали јесење јабуке које су надвиле крошње у близини дворишта сеоских кућа и скупљали полодове ораха са земље који су у великом броју били засађени поред пута и речице Врмџе. Успут поред пута и на ливадама је било доста трновитих стабљика са плодовима шипурака и трњина, а налетели смо и на два стабла дивљих крушака. Ја сам био задужен да берем шипурке за чај, а жена је скупила пуну кесу ораха. После око пола сата стигли смо до воденице на врмџанској реци,поред које је био извор са две славине из којих је шикљала хладна вода. На извору је постављена спомен-плоча са уклесаном звездом и именом Вукашин Милосављевић. Вероватно је Вукашин био јунак из Другог светског рата или градитељ овог извора. Пошто је дрвени мостић био заблокиран јер је прошла главна туристичка сезона,прескочили смо речицу и обрели се на малој ливадици поред рестауриране воденице. На том простору се налазио вајат (летњиковац) , паркић са реквизитима за децу и обележена места за роштиљање.

  Затим смо наставили кретање обележеним пешачким стазама (црвени кругови које планинари на дрвећу или стенама утискују) и обишли видиковце Образ,Црковац и Соколовица. Тамо смо осматрали импресивне планинске пејзаже, Ртња,Озрена,Буковика...На њима су се такође налазиле ту и тамо стенске громаде које су негде подсећале на чувени мегалитски споменик Стоунхеџ у Вилтширу (Енглеска). Само што су тамо ове праисторијске стене образовале камени круг а у Врмџанском крају су разбацане посвуда. Обишли смо и оближње Оравичке куле. То су такође два монолитна блока у облику куле,које су биле једна испод друге. Ми смо се испели на мали видиковац где је виша кула, одакле је био такође прелеп поглед на шумовите сокобањске пределе, а испод нас је чувала стражу друга оравичка кула. Заиста су ове куле мистично деловале,али не као видиковац Духови који је мање познат у том крају. Када смо изашли близу врха и видиковца Духови,видели смо овчју лобању са траговима убода на челу а около неке црне траке. Као да су ту извођени магијски ритуали у част духова наших предака, или је то место посетила сатанистичка секта. Ко зна?

  Најзад смо кренули путем према скривеном горском оку- Врмџанском језеру и успут смо видели таблу са сликом сове-буљине (породица bubo bubo), и кратким историјатом ове ноћне ловокрадице која се настањује на тим просторима.
 Требали смо изаћи и на планински врх Скок  (791 м) који би продужио основну стазу за још 5 км, и са чијег отвореног гребенског дела стазе се пружа одличан поглед на падине Ртња и околне планине. Због недостатка времена одустали смо од овог успона.

  Требало је пешачити још преко 5 км до Врмџанског језера, једног од два крашка језера у Србији.Ишли смо неко време локалним асфалтним путем а затим скренули на колски земљани пут и кренули узбрдо. Видели смо ту на почетку,близу првих кућа,једног домаћина-ловца како одрану кожу дивљег вепра баца на згариште поред пута. Наставили смо пешачење узбрдо и врло брзо упали у блато и глиб. Стаза је била наквашена од обилне кише од претходног дана и кад смо ходали киле и киле блата лепиле су се на нашу планинарску обућу. Мора да је у саставу ове земље било и глине јер се лако лепила за гојзерице, а требало је издржати још неколико километара. Ја сам планинарским штапом.његовом оштрицом на дну,скидао наслаге блата са обуће, а онда решио да идем пољем поред пута,зараслим у траву,шипурак и трњине. Кроз ту траву и шибљак било је нешто лакше ићи јер нисам имао терета на обући,али сам се поштено навлажио од мокре траве и мало изгребао по рукама од трновитих стабљика.

  Касније смо изашли на велику пољану на планинском превоју и онда кренули пречицом преко обележене планинарске стазе ка језеру Врмџа. Ова планинарска стаза није одржавана дуже време и била је зарасла у растиње и шипражје. То нам је доста успоравало ход,али после доста муке и напора,стигли смо до језера. Слаба кишица је престала да ромиња али се осетило хладно струјање ваздуха са околних планина.

Врмџанско језеро је мало природно језеро у јужном подножју планине Ртањ,удаљено око 3 км од села Врмџе, а настало у удубљењу које је створила крашка ерозија. Језеро нуди занимљиво излетиште и пункт за љубитеље риболова. Пречника је око 80 м и као што смо рекли крашког је порекла. Настало је на месту левкастог удубљења. Године 1892. вртача пречника 80 м се испунила водом после јаког пљуска, и услед зачепљења понора настало је језеро. Услед отцепљивања нових понора пре педесетак година језеро дубине 10 м је нестало. Међутим, данас се вода у језеру обнавља са малог извора,од подземних извора и снегова и киша. У околини језера се налазе пашњаци,шуме,исклесане стене, а ваздух је изузетно чист,као што је чист и у околним селима Јошаница,Шарбановац,Мужинац,Дуго Поље...У околини има доста шумског воћа,печурака.лековитих трава. Када смо прилазили језеру успут смо видели доста трагова кравље балеге,што значи да су ови крајеви погодни за гајење стоке и говедарство. Данас је много мање заступљено сточарство у овим крајевима него пре неколико деценија и раније.  Од рибе у језеру заступљене су бабушке,караш,шаран а пуштена је скорије и калифорнијска пастрмка. Око језера у једном делу има доста клупа са столовима за излетнике а такође и канти за бацање ђубрета. Жена и ја смо сели на једну клупу поред језера,да поједемо сендвиче из ранца,повратимо снагу и уживамо у нестварној тишини. У овом касно-октобарском дану пред сумрак,није било живе душе на језеру,осим нас планинара. Заиста уверили смо се да је Врмџанско језеро погодно за излете,спортски риболов,камповање,шетње...

  Најзад после паузе од 20 минута,кренули смо лепим, подасутим путем натраг ка завршној тачки нашег пута-селу Врмџи и продавници где смо паркирали кола. Имали смо да превалимо још око 4 км односно око сат хода,и тако би стигли тачно пре мрака,који је падао већ пре 17 h. Успут смо видели један извор поред пута са којег се вода пила из ведрице коју су окачили на мотку пободену у земљу ,на банкини пута. Затим смо ушли у клисуру Пражница-кроз коју протиче врмџанска река. Видели смо неколико лепих викендица поред реке а затим смо наишли на познату етно-воденицу “Код деда Мије”. Ова воденица  је преуређена и направљен мали ресторан где се служе домаћи специјалитети као качамак,цицвара,гибаница...Воденица је такође била затворена , јер више није било туриста да залазе у ове крајеве. Мало смо застали код дрвеног мостића-ћуприје,уживали у жубору воде и наставили даље према селу. Успут је прошао један минибус смедеревских регистрација који је возио туристе или планинаре да погледају кратко Врмџанско језеро. После пола сата исти минибус  је вратио знатижељнике са разгледања језера.

  Коначно после око 17 км пешачења тог дана,стигли смо до сеоске продавнице, нашег коначног одредишта. Ја сам одмах ушао у продавницу где је продавац здушно заложио своју “Алфа плам” пећ,па ме је запахнула пријатна топлина. Наручио сам одмах дуплу домаћу ракију од шљиве,да угрејем промрзле кости а жени сам узео швепс “Битер лемон” да се освежи после напора и дуготрајног хода. Феноменална ракија од домаћина-продавца имала је 22 гради, па ме је врло брзо угрејала. Купио сам литар овог “лековитог напитка” да кући пред ручак побољшам апетит и циркулацију. После 15 минута паузе сели смо у кола водича Петра Цветковића и кренули пут Београда.