Посвећено Пјеру Галиндоу

Али ти, ти си рођен за прозрачну светлост дана

Хелдерлин

Овај есеј је написан 1939. Читаоца на то треба подсетити, да би проценио Оран какав је данас. Ватрени протести из тог лепог града, уверавају ме, заправо, да су из њега уклоњени (или ће бити уклоњени) сви недостаци. Ипак, лепоте које овај есеј уздиже, љубоморно се чувају. Оран, град срећан и реалистичан, од сада више нема  потребе за песницима: он очекује туристе.

Албер Ками, 1953.

Нема више пустиња. Нема више острва. А ипак се за њима осећа потреба. Да би се схватио свет, треба га понекад оставити; да би се боље служило људима,треба их неко време држати на одстојању. Али, где пронаћи самоћу потребну снази, дубок уздах, када се дух сабира, а храброст одмерава ? Остају велики градови. Напросто, још увек су потребни неки услови.

Градови које нам нуди Европа препуни су гласова прошлости. Вично ухо може у њима да препозна шум крила, треперење душа. Ту се осећа вртоглавица векова, револуција, славе. Ту се човек присећа да се Запад исковао у крицима. Нема довољно тишине.

Париз је често пустиња за срце, али, у неке сате, с висине гробља Пер Лашез, дуне ветар револуције, који ту пустињу одједном испуни заставама и пропалим величинама. Тако је и са неким шпанским градовима, с Фиренцом или Прагом. Салцбург би био миран без Моцарта. Али, с времена на време, над Салкахом се проломи горди крик Дон Жуана, док тоне у пакао. Беч делује мирније, он је девица међу градовима. Његов камен није старији од три века и његова младост не зна за сету. Али, Беч је историјска раскрсница. Око њега одјекују судари царстава.

Понеке вечери, када се небо прелије крвљу, камени коњи споменика на Рингу као да узлећу. У том пролазном тренутку, када све говори о моћи и историји, може јасно да се чује, под налетом пољских ескадрона, бучан пад Отоманског царства. Ни ту нема довољно тишине.

Наравно, управо се та насељена самоћа и тражи у градовима. Или је макар траже људи који знају шта треба да раде. Ту могу да изаберу друштво, да га прихвате или одбаце. Колико се духова очеличило на путу од своје хотелске собе до древног камења острва Сен-Луј ! Истина, други су ту страдали од усамљености. У сваком случају, они први су ту пронашли разлоге да се развију и постану то што јесу. Били су усамљени, а опет нису били сами. Векови историје и лепоте, ватрено сведочанство о хиљадама минулих живота, пратило их је дуж Сене и говорило им истовремено о традицији и освајањима. Али, њихова младост их је гонила да призивају то друштво. Дође ипак и тај час, дође време када оно додија. „А сада је на нас двоје ред!”, узвикује Растињак пред огромном убуђалошћу Париза. Двоје, да, али то је још увек превише!

И сама пустиња је добила смисао, претоварили су је поезијом. Она је свето место за све јаде овог света; а оно што срце тражи, у одређеном часу, то су, баш супротно, места без поезије. Када је требало да се посвети медитацији, Декарт је изабрао своју пустињу: најживљи трговачки град свог доба. Ту је пронашао своју усамљеност и прилику за можда најузвишенију од наших мужевних поема: „Прво (правило) је било да не прихватим као истинито ништа што нисам очигледно спознао као такво.” Можемо имати мање амбиција и исту чежњу. Међутим, Амстердам се за три века напунио музејима. Да би се побегло од поезије и пронашао мир камена, потребне су друге пустиње, друга места, без душе и без уточишта. Оран је једно од њих.