Тмурног дана,16-тог маја,кренули смо са планинарским друштвом “Жељезничар”,жена и ја,да посетимо мистични исток и нестварну дивљину-Хомољске планине. Група од 12 одважних планинара,упркос мрачним временским прогнозама и најавом кише и олује, нарочито у поподневним сатима,кренула је минибусом од општине Нови Београд ка жељеној дестинацији. Нисам ту рачунао на нашег познатог водича Верицу Митровић и другог водича који нам се придружио у Петровцу,а иначе је из Пожаревца,са надимком или презименом Гротски. Било је заиста облачно и почела је падати киша када смо кренули из Београда у 7 и 30 ујутро, а прва успутна станица нам је била Петровац на Млави,где смо стигли нешто пре 10 часова. Петровац на Млави је мала варош, одличног географског положаја,са доста старим, прилично пропалим фасадама, и  има неки  шмек мирних и необичних паланки. Оно што је мени “боло очи” је што сигурно 80  и више посто назива дућана,фирми,адвокатских канцеларија и слично,је исписано латиницом, а не нашим изворним писмом-ћирилицом.. Да је то у великим градовима као Београд или Нови Сад,не би ме зачудило, али за овако мало српско провинцијско место ( око 7000 становника), где би требало да се чува традиционалност, за мене је био истински шок. Свратили смо у прелепи ресторан “Кошута” који се налази у парку поред реке Млаве,да направимо паузу, попијемо чај,кафу или већ шта ко  хоће.

   У нашој групи је било 10 жена средовечних и старијих, и два мушарца (укључујући и мене), такође не баш у цвету младости. Возач аутобуса, који иначе ради за градски превоз Београда ,на линији аутобуса бр. 56 Зелени Венац-Видиковац, а викендом хонорарно превози минибусом разне туре,повео је са собом синчића од 9 година,да му прави друштво. Заједно су њих двојица делимично и планинарили са нама.Када смо покупили водича из Пожаревца-Гротског и испили своја пића,кренули смо пут села Витовница и истоименог манастира-Витовница. Манастир је ушушкан у долини поред реке Витовнице у прекрасној природи, и као већина одише неким величанственим спокојем. Познат је највише по томе што је у њему службовао отац Тадеј,кога је касније наша црква прогласила за свеца. Ту је и умро 2003. године, а иза цркве има своје гробно место и споменик од црног гранита. Он је био архимандрит и 41 годину игуман манастира Витовница. Позната му је књига “Духовни списи српском народу” ,”Шта ће скоро бити” и “Какве су ти мисли ,такав ти је живот”. Ова последња је и његова чувена сентенца, и у предњем делу цркве на црвеном балдахину управо су исписане те мудре речи. Отац Тадеј Витовнички је остао веома популаран у народу и дан данас.

 Манастир Витовница се налази у Браничевском округу, 10 км источно од Петровца на Млави. Настао је у 13. веку под утицајем Моравске архитектуре, малих је и складних пропорција.Изнад северних врата уклесана је 1218. године камена плоча са натписом на старојерменском и старословенском. Црква је у доста руинираном стању и вапи за рестаурацијом.Млади монах се појавио и љубазно нам показао цркву а ми смо после детаљно разгледали унутрашњост са све осликаним иконама и дрвеним иконостасом који датира из 19.века. Покуповали смо црквене реликвије и убацили прилоге за обнову цркве у сандуче.Ко је хтео купио је и свеће и запалио их иза цркве у горионику,што за мртве,што за живе.

   Пошли смо даље према нашој главној бази-селу Бистрици. Село Бистрица се налази у подножју Хомољских планина и припада општини Петровац на Млави. Ту претежно живи српско становништво а према попису из 2022 године било је нешто преко 700 становника.Велики део становника ради у иностранству (вероватно су пријављени на адресе у Бистрици),па је број људи који ту живе далеко мањи. Са друге стране брда егзистирају Влашка села. 

   Иначе село је познато и по нашем првом маратонцу и олимпијцу Драгутину Томашевићу,који у центру села има и спомен кућу,али о томе ћу касније. Село је врло уредно , са углавном асфалтираним улицама и таблама са називима српских знаменитих људи за све те улице и сокаке. Дворишта су интересантна, са разноликим оградама-од бетонских елемената, кованог гвожђа,панела,месинга, и исто тако капијама клизним,двокрилним,алуминијским...Препуна су цветних аранжмана, у чему предњаче руже и перунике,а има и доста украсних туја. Куће су раскошне,са великим терасама са пуно жардињера, а за то су заслужни највише гастабајтери којих поприлично има у Браничевском округу. Доста њих долази само преко лета,тако да многе куће делују опустело, али уредно. Гастабајтери плаћају људима из Бистрице и околних села да им одржавају дворишта са пуно декоративног зеленила и цвећа.

   Кад смо сишли са аутобуса и понели неопходне ствари са собом, кренули смо из Бистрице даље пешице, а прва одредница је била црква Светог Константина и Јелене,недалеко одатле. Црква припада Браничевској епархији,подигнута је у 14-ом веку као задужбина цара (светог кнеза) Лазара. Свештеник је имао сусрет са неким паром (лепо одевени мушарац и жена у тридесетим годинама)  који су паркирали кола страних регистрација испред улазне капије,на малом паркингу испред цркве. Очигледно да су и они на привременом раду у Немачкој, а вероватно су дошли у црквену порту да закажу венчање или крштење код старешине цркве. Кад нас је свештеник угледао, љубазно нас је усмерио ка цркви и рекао да слободно сами разгледамо ову светињу,што смо и учинили. На месту цркве некад се налазио манастир Ђеринац, а сама црква је на заравни на око 50 метара изнад реке Бистрице. 

   Када смо завршили световну мисију, кренули смо да видимо водопад на речици Бистрици недалеко одатле.  Ту испод цркве је напраљено излетиште поред реке Бистрице за роштиљање и сличне ствари. Делом пута до водопада видели смо и једну воденицу претворену у ресторан, а нешто даље у једној шумици поред реке неколико рустичних објеката  дрвених конструкција ( популарни етно стил), који припадају различитим власницима,жељних природе и мира. Када смо стигли до места где  је требао да буде водопад, нажалост он није постојао, јер је вода ту  пресушила и остала је само мала литица са голим стенама. Штета,јер место је заиста чаробно, у шумици поред корита планинске речице Бистрице.

 Пошто смо се вратили нешто уназад, видели смо једну стару дрвену зграду са зидовима од испуцалог кречног намаза, а на дрвеној табли изнад решеткастог прозора писало је  “Томашка ваљавица”. Тада на сцену ступа водич Гротски који је иначе рођен у влашком селу иза брда и савршено зна влашки језик.  Он је рекао да је ваљавица била нека врста примитивних перионица за људе из села,који су ту прали сукна,платна од конопље,лана и слично. То је свима олакшавало рад на таквим  пословима,поготово што је у близини била и река Бистрица.Прање разних тканина је одавно замрло у селу.

 Водич Гротски је говорио и о Власима,нарочито из ових Хомољских крајева. Констатовао је да су доста неповерљиви према другима и да код њих очување лозе иде преко мајчинске везе. Рекао је и да су од цигана-чергара преузели доминантну боју -жуту тамну као дукат.

 Говорио је и о њиховој подели према географском подручју где живе у Србији , и да постоје четири групе Влаха:

- Царани(Кладово,Неготин,Зајечар),
-Унгурјани(Хомоље,Браничево,Млава),
-Мунћани(слив Поречке и Црне реке)
- Буфани (Мајданпек).

У етничком смислу они су Румуни,мада се на попису више њих изјашњавају као Власи.Многи од њих сматрају да су аутохтон народ Балкана.Они се одлично разумеју међу собом ,али имају другачије дијалекте. Њихов језик вуче романексне корене,тако да се лако могу споразумети са Румунима,отприлике као ми са Македонцима. Значи, на овом потезу Хомоља и Браничева присутни су Унгурјани (Власи Брђани или Власи сточари). Унгурјани су једна од две етнографске групе Влаха који насељавају брдско-планинске територије западно од Мироча и Дели Јована, а име су добили по томе,јер су им се преци доселили из крајева који су били под влашћу Унгура односно Мађара.

  И онда смо коначно кренули на примарни циљ наше планинарске руте, освајање врха Лукин камен на Хомољу. Са нама је на ову туру дугачку око 3,2 километара кренуо и возач са сином.  Био је план да се они врате истим путем до аутобуса у селу, а ми другим путем са врха до села Бистрице. Висинска разлика од цркве у Бистрици до врха Лукин камен је 350 м. Укупно смо требали препешачити приближно 10 километара, тог облачног дана. Кренули смо широким земљаним путем са благим успоном према врху. Први део обележене стазе је био углавном кроз шумицу, а на пар места где је била дебља хладовина,било је блата,које смо некако газећи по ивици стазе обилазили. У међувремену је почела да пада ситна кишица, па су многи навукли кабанице, иако је у шуми пропусна моћ била слабија,због многих разиграно густих грана листопадне шуме. Када би изашли на чистину, било је аутоматски више светлости,стаза је била сувља, али је киша мало јаче добовала по кабаницама планинара. Међутим, било је пријатно топло и киша је у року од пола сата и престала да пада. Успут смо направили две,три паузе, које су наши водичи искористили да дају савете планинарима ,нарочито почетницима у вези ове лепе активности или хобија, како год је дефинисали. Углавном су причали о правилном коришћењу штапова,опреми коју планинари треба да носе,и обући као врло битној ставки.

Узгред су и испричали понеку догодовштину са разних планинарских  тура, као о рецимо о змијама које су видели на планини Каблар ,лепоти природе у неким деловима Србије, а била је испричана и веома занимљива љубавна прича о девојци која је пала са литице. Наиме та девојка је на зимској тури на једној планини стала на снежну стреху у намери да се слика,али је пропала 50 м у провалију. Ранац на леђима ју је спасао сигурне смрти јер је амортизовао пад на леђа. Горска служба ју је после неколико сати извукла и пребацила у болницу. Један од чланова Горске службе који је учествовао у спасавању,обилазио је ту девојку у болници, и тако је планула љубав. Када је изашла из болнице и опоравила се ,ушли су у везу, и касније брак. Страшна планинарска прича са срећним крајем, и сталним позивом на опрез.

 Успут док смо ишли, наилазили смо на расцветали багрем и зову, жбунасте глогиње са ситним белим цветовима, било је ту и хајдучке траве, матичњака,дивље нане, па и разнобојних цветова дивље перунике,зелених плодова џенерике(блиске сроднице шљиве)... Наш водич Верица и искусни планинар Гротски су били на челу колоне, а ја сам добио задужење да будем на зачељу, и да пазим да неко не одлута са стазе или направи беспотребну паузу. Ту позади са мном су били и возач и његов симпатични и љубопитљиви син. Упоредо је корачао са нама али је стално запиткивао тату  када ће стићи на врх, када ће се вратити назад до аутобуса и слично. Био је нестрпљив јер је знао да нас поподне чека брчкање на базенима у бањи Ждрело, што му је изгледа био приоритет. После неких 2 и по сата хода уз поменуте паузе, стигли смо коначно до врха Лукин камен на Хомољу. У међувремену, је киша стала, било је чак и сунчаних интервала, и благи ветрић је чарлијао. Једном речју било је изузетно пријатно.

 Лукин камен је један од Хомољских врхова висине 515 м, тек неколико метара виши од планине Авале. Налази се преко пута Вукана,најпознатије планине овог дела Хомоља.Иначе Вукан има врхове велики  Вукан (811м) и Мали Вукан (752 м).  Лукин камен је леп видиковац у подножју планине Суморовац ( врх Велики Суморовац - 912 м). Планинари су одмах искористили прилику да се поред стене на видиковцу,где је исписана надморска висина, сликају колективно, а онда је уследила пауза од 20 минута за одмор и сендвиче из ранца. Сам видиковац се састоји од групе повезаних стена оштрих врхова и било је помало опасно пењати се ту. Али,моја маленкост,се није дала поколебати. Скакутао сам по стенама и онда ми се одатле пружио диван поглед, на Браничевски округ,манастир Решковицу у долини истоимене реке,а преко пута се надвио шумовити Вукан. Кад сам усликао жељене пределе,вратио сам се код планинара на малу зараван испод Лукиног камена, да се одморим и освежим пићем које сам понео.

Даље смо наставили низбрдо кроз храстову и букову шуму, и на једној раскрници путева,возач и син су продужили право према аутобусу,а ми смо скренули лево и даљим путем наставили према селу Бистрица. Затим смо ишли широким,мирисним ливадама и ухватили правац који је водио према селу Бистрици.После нешто више од 2 сата спуштања, ушли смо на крај села и затим земљаним а касније асфалтираним путем продужили до центра, где је био задружни дом,продавница и спомен кућа Драгутина Томашевића (1890 г.-1915 г.), нашег првог Олимпијца у трчању на дуге пруге. Био је први учесник Краљевине Србије  на Олимпијским играма 1912. године у Стокхолму. Имали смо среће, јер је у спомен кући био унук од великог спортисте и јунака у рату, Драгутина Томашевића, који нас је увео у велику просторију са сликама,реквизитима,медаљама, стварима из личног и породичног живота...

Онда су кренуле занимљиве приче из његовог кратког живота. Са 15 година је дошао у Београд (1905 године) да учи трговачки занат ,али га је судбина одвела на другу страну-према трчању и спорту.Наиме овај десетоструки победник трке Обреновац-Београд, члан соколског друштва „Душан Силни“ у Београду, својевремено-1909 године (кад је имао само 19 година) се тркао са возом “Ћира”на релацији Пожаревац-Петровац. Претрчао је око 40 км и на железничку станицу у Петровцу стигао пре воза. Фасцинантно,подвиг за Гинисову књигу рекорда.    Причао је његов унук,живахни старац, о првим олимпијским играма 1912 године у Стокхолму,где је ишао са нашим тркачем на 100 м  Душаном Милошевићем из Страгара. Прва трка на 10 км, где је Драгутин трчао завршила се неславно јер је ,када су трчали поред неког моста,наш олимпијац закачио за конструкцију моста и повредио руку, па је због болова завршио трку пре времена. У другој трци - маратону (40,2 км), на којем је требало учествовати 900 и нешто такмичара,због несносне изненађујуће врућине у Стокхолму, пристало је да трчи само око 650 такмичара. Међу њима је био и Драгутин Томашевић. Прича се да је у Стокхолму тада било преко 40 степени целзијусових,за неверовати. Пре тога су у ресторану отровали нашег Олимпијца Душана Милошевића а касније су у организму нашег тркача нашли трагове арсена. Покушали су и нашег Драгутина да отрују ,сипањем отрова у пиће, али га је спасла нека руска конобарица,која је изгледа видела да су неки типови ставили нешто у пиће и у задњи час га је упозорила да не попије пиће. Кад је Драгутин изашао на стазу,било је ту Европљана и црнаца  који су трчали,а  на крају је  црнац Кен Макартур из Јужне Африке узео златну медаљу. Од топлотне исцрпљености за време трке је колабирао португалски маратонац Франциско Лазаро, а убрзо после тога и преминуо.

Наш Драгутин је трчао са лакоћом и био по причи очевидаца први. Кад је требао негде пред циљ да утрчи у олимпијски стадион у Стокхолму, изненада су се појавили неки Швеђани и гурнули га у шанац,јер нису могли да поднесу да један Србин победи домаће такмичаре. Сви су се правили као да нису видели шта се догодило а доказ за те нечасне работе је био што је Драгутин био угруван,изгребан и имао је раскрвављена оба колена.И опет је тако повређен стигао на циљ. Срамота,докле људска злоба може да иде!

 Иначе Драгутин је био велики пријатељ са краљем Ђорђем Карађорђевићем и овај га је штитио и нудио помоћ за припреме за следеће игре 1916. године у Берлину. Међутим,кад је почео Први светски рат ,Драгутин се добровољно пријавио па је био мобилисан у војску Краљевине Србије. Ђорђе га је молио да не иде јер је био потребан за учешће на Олимпијади у Берлину,али овај није хтео ни да чује. Говорио је да кући има малолетну браћу и сестре и да мора неко њих да брани. Покушавао је Ђорђе и преко оца краља Петра да га врати из војске али није вредело. Рањен је непријатељским рафалом са леђа  на брду Бубањ код Куле, а преминуо у селу Рашанац,близу Петровца на Млави. Сахрањен је у родном селу Бистрици, а на његовом гробу пише  да су га “сахранили његова мајка и његова храброст” . 

Интересантна је прича и та да је овај несвакидашњи човек имао два срца. Наиме после рањавања на брду Бубањ,покушавајући да му спасу живот лекари су у болници открили да је овај српски јунак имао два срца, аномално развијен срчани мишић му је давао огромну снагу. Значи поред нормалног срца имао је и тај мањи срчани мишић. Али, нажалост то друго срце му није омогућило и да преживи непријатељске куршуме. Убрзо је преминуо у селу Рашанац.

Од заборава га чува и представа „Драгутин Томашевић – човек са два срца“ . То је позоришни комад (текст и режија Саша Латиновић) који прати живот и спортски подвиг првог српског олимпијца, маратонца Драгутина Томашевића, а изводи га аматерско позориште „Бата Булић“ из Петровца на Млави. Инересантна је и прича о шлему који је Драгутин носио док је војевао а сада је ту као експонат у спомен соби. Наиме,тај шлем су донели са ратишта где је он ратовао и склонили га негде у кући или магази,али је неки злобни комшија украо тај шлем. После 100 година када су неки нови потомци и власници реновирали кућу,грађевински радник је нашао тај зарђали шлем негде сакривен у објекту.Одмах је позвао Драгутиновог унука,пошто је изгледа чуо причу о несталом шлему, и вратио му га. Тај зарђали шлем симболизује јунаштво непоколебљивог човека и вансеријског спортисте,који је са само 25 година окончао свој живот.

 У знак сећања на првог учесника Олимпијских игара из Србије у његовој родној Бистрици и Петровцу на Млави одржава се „Меморијална трка Драгутин Томашевић“ на деоници дужине 10.450 m. под покровитељством СО Петровац на Млави и Олимпијског комитета Србије. Драгутинов унук нам је саопштио да ће већ следеће суботе 23.05.2026. године бити одржана та меморијална трка, али да је због скромног буџета број учесника ограничен.
Никад доста речи за овакве хероје нације,који су на неки начин дуго били запостављени,сакривени  негде у запећку, али срећом има људи који такве ликове отргну од заборава. Унук великана нас је послужио бомбонама и киселом водом а ми смо му оставили џепарац за испричане анегдоте из кратког живота чудесног човека-Драгутина Томашевића.

Када сам затим испред сеоске продавнице попио зајечарско пиво, а жена воду са неког од хомољских извора, ушли смо у минибус, и упутили се ка базенима у Бањи Ждрело-Млавске Терме. Кишица је баш тада почела да пада и касније се интензитет падања појачавао.Стигли смо нешто после 4 сати поподне и имали на располагању да се бањамо све до пола 7. Сасвим пристојних два и по сата.

Угледали смо објекат у облику тврђаве, са три спрата чини ми се, а унутра су доминирале фигуре змајева,шарених папагаја и вештачких палми, у сплету вијугавих пластичних тобогана.Терме Ждрело (Млавске терме) се налазе у долини реке Млаве 11 км од Петровца на Млави на регионалном путу Петровац-Жагубица. У Бањи Ждрело (комплекс Терме Ждрело) посетиоцима је на располагању 9 термалних базена (4 затворена и 5 отворених) са лековитом водом константне температуре од 30 до 40 степени целзијуса. Поред тога, у понуди су аква парк са тобоганима, спа центар, базен са сланом водом и велнес садржаји.

Захваљујући свом изузетном хемијском саставу ова вода се успешно користи и у лечењу кожних болести, екцема, гљивичних обољења псоријазе, зацељује ране, а после купања у овој води кожа постаје меканија и затегнутија. Вода дотиче са 1700 метара дубине, зеленкасто, тамножућкасте је боје са мирисом сумпора.Када смо стигли уредно смо платили карте,добили кључ од касете,преобукли се у купаће костиме, и излетели на базене. Мени лично нису пријали унутрашњи базени где је температура воде била преко 30 степени целзијуса, али је зато напољу био феноменалан базен са температуром воде око 27 степени целзијуса, са пуно прскалица,кадица са масажерима и кружним протоком воде у једном смеру. Ова термална вода богата сумпором ми је невероватно пријала,опустио сам тело и масирао мишиће. Иако је киша падала час јаче час слабије и куцкала ме по глави, то ништа није сметало јер ми је цело тело било у топлој води. Прави ужитак после пешачења у планини и изврсна релаксација.

Када је киша појачавала интензитет, сакрили би се жена и ја под мермерну надстрешницу, у близини које су се сручивали слапови воде, или испод једног од два мостића на кружној воденој тури у базену. Два спољна тобогана ме нису занимала као ни три унутрашња,препустио сам то задовољство деци. Жена и ја смо два,три пута успели да се увучемо у мале керамичке преграде ( за две особе идеално) где је вода куљала из хидромасажних млазница са свих страна великом јачином и масирала наша уморна тела.После два и по сата били смо као препорођени, божанско освежење из гротла земље је повратило нашу снагу, и избрисало умор.Изашли смо из базена, преобукли се и напољу се нашли са групом планинара која је била у ресторану за време нашег исцељујућег купања. Аутобус је био спреман да нас одвезе натраг у кишовити Београд. Стигли смо у 9 увече у наш родни град,а то вече је било финално на Евровизији у Бечу,где је учествовала и наша група “Лавина”.Али ко још гледа Евровизију,зар не?

 Дуго сам размишљао и покушавао да одгонетнем шта чини тако мистичним тај предео око реке Млаве и Пек, оивичен сликовитим планинским масивом-Хомољским планинама. Да ли овој мистици истока доприносе бројни средњевековни манастири пуни духовног блага, златоносне реке,древна влашка магија, нетакнута полудивља природа са богатом густом шумом и речним изворима,скровите пећине, тајанствене јаме и понорнице,прекрасни видиковци,струјање лековитог ваздуха дуж Жагубичке и Крепољинско-Крупајске котлине, или пригушени крик старих народа и племена- Илира,Трачана,Трибала, не бих знао да одгонетнем. Али свакако треба доживети Хомољске планине,јер само тако ће посетилац открити њену мистику и ванвременску снагу.