Дрина је прелепа река. О њој су бројни даровити људи певали песме а овековечио је, и њену лепоту приближио својим читаоцима широм света, чак и  Иво Андрић. После њега, мени је просто непријатно да уопште и поменем Дрину, међутим, као и други који су одрасли поред ове реке, веома је волим и сматрам да ми та љубав ипак даје неко право да дам неки свој, макар мали допринос њеном очувању.

Живим у Лозници и  савршено сам свесна тога да је Дрина у горњем току лепша, али то ни најмање не умањује љубав Лозничана према ’нашој’ Дрини. Док смо били СФРЈ, привреда је у овом крају радила пуном паром и годинама су се отпадне воде фабрика Вискоза и Глиница изливале у  реку али у нашим очима, чак ни то није помутило њен сјај. То је јака, брза вода, понегде дивља и непредвидљива и искрено смо веровали да  својом снагом све те отрове једноставно уништи, или их отера далеко од нас, те нам никада није било проблем отићи на купање иако се отпадни канал изливао директно на плажу. Касније, када су у  земљи почели ратови, наш погранични град и Дрина која је стварна граница између две, тада републике а данас суверене државе, постали су сведоци неких чудних, дотад невиђених ствари. Ратна дејства у суседној Босни су допринела томе да локалне риболовце у потрази за штуком по шеварима или кленовима на брзацима замене неки нови, сасвим другачији људи нимало налик пецарошима познатим по смирености и упорности. Они су веома чудан сој; верујем да су једино прави, страствени риболовци у стању преседети читав божији дан буљећи у воду чак и када риба не гризе а ројеви комараца их опседају и опет се кући врате задовољни јер су, ето, провели дан у пецању. Они који су их током рата заменили на води нису били нимало стрпљиви  и сасвим сигурно нису проводили читаве дане пецајући. Ти би дошли, сели у чамац, одвезли се на сред реке и бацили кашикару или штапин експлозива, покупили рибу која би се појавила на површини стомацима окренутим сунцу, окренули чамац и вратили се у Босну. Нико није смео ништа да им каже а ако би се који риболовац са наше стране и затекао на обали, преостало би му само да покупи штапове, примаму и сопствени бес, седне на бицикл и врати се кући, изузетно незадовољан иако је дан провео пецајући.

Срећом, све има свој крај па смо и рату једнога дана рекли збогом. На реку су се поново вратили купачи, пецароши, млади родитељи су почеле водити децу у шетњу поред  реке па сам и ја неколико пута одвела сина своје пријатељице не бих ли га од малих ногу ’навукла’ на Дрину. Ако сам заиста и могла својевремено поверовати да нема тог отрова из фабрике који Дрини може наудити и да  ће се фауна у реци опоравити иако је рибља млађ побијена експлозивом,  нисам могла да поверујем својим очима када сам видела оне невероватне камаре ђубрета ( махом пластичних боца и, из неког чудног, мени необјашњивог разлога, сву силу старих шпорета, фрижидера и полураспаднутих, надутих лешина оваца) како се раздрагано кочопере у плићацима, баш тамо где сам се, када сам била клинка, најрадије брчкала. Покушала сам Игору, тада четворогодишњаку, да објасним како је до тога дошло и зашто је ту тако прљаво. Једино што сам могла рећи било је да су то побацали лудаци, кретени који немају трунку мозга. Била сам јако љута што уместо о лепоти реке морам да причам о томе како су неки људи несавесни и како о екологији уопште не размишљају, како не схватају шта ће то донети њиховим потомцима у будућности. Неколико недеља касније, Игија је његова бака одвела до Дрине и тамо су затекли исти, ако не и гори призор. Бакином изненађењу није било краја када је четворогодишњи унук обавестио да су то ђубре оставили лудаци који не размишљају да ће он једног дана да порасте а читава ће земља бити затрована и он неће имати шта да једе. Невероватно, али клинац је запамтио од речи до речи све што сам му рекла.  

Свест о екологији, исто као и све остало у животу, настаје у детињству. Учите децу у свом окружењу, чак и ако нису ваша, шта несавесно понашање може учинити нашој планети. Клинци ће примити  оно што им на одговарајући начин презентујете. Данас Иги има осамнаест година и члан је еко - покрета. Недавно су ови млади људи очистили корито речице Штире која тече кроз Лозницу.

Да би се очистила Дрина, најлепша река на свету, потребно је много више од добре воље двадесетак клинаца.