Кренули смо реком Савом 7. септембра око 9 сати ујутро са новог пристана за Миленков чамац „Командер“ у блоку 45 код популарне „шљункаре“. Био је наш стални трочлани састав капетан Миље,колегиница Алекс и ја, а придружио нам се и Миленков брат од ујака Сале који станује ту близу у блоковима. Екипа мала и одабрана. Ујутро је било облачно али чим смо кренули већ се разведрило и очекивала се температура за Београд и Обреновац око 29,30 степени целзијуса што се на крају и обистинило. Имали смо прелеп септембарски дан.

Чамац је ухватио залет и пролазили смо поред зоне сплавова,нелегалних викендица и кућа уз насип, биле су начичкане као сунцокрети дуж обасјаног поља. Било је ту свакојаких дрвених сплавова разних боја стилова градње са терасицама,сојеница,затим кућица на реци у новом стилу градње метал-стакло са прилазним понтонима.

Прошли смо узводно Нови Београд, Сурчин,Јаково са десне стране обале и Аду Циганлију,Макиш.Остружницу са друге,леве стране. Наишли смо на Остружнички мост,који је у ствари обилазница око Београда,па прошли испод железничког моста и кренули даље ка Баричу,Бољевцима. Видели смо успут неку вилу-мали замак на сурчинској страни обале. У Баричу (насеље које припада општини Обреновац) смо запазили некадашњег гиганта наменске производње-фабрику или модерно речено Привредно друштво а.д. „Прва Искра-Барич“ за производњу експлозива за рударство,индустрију нафте и гаса,за производњу минско-експлозивних средстава,путну индустрију... Та чувена фабрика из доба социјализма,основана је у ствари 1938/1939 год. под именом „Вистад“ и била је замајац развоја овог места и шире до почетка Југословенске кризе.

После неког времена стигли смо до Баричке аде (позната као и острво Спруд). То је у ствари острво на Сави,дугачко 2 км а широко 700 м и припада општини Обреновац. Нетакнута природа краси ово острво на којем се налази још и пешчана плажа створена од најситнијег песка на западном делу острва. Са десне стране низводно од острва је насеље Барич а са леве село Бољевци (општина Сурчин). Баричка ада се простире од ушћа реке Колубаре у Саву до средине Барича,и налази се на 24 км од ушћа Саве у Дунав. Сава је све довде била благо усталасана али одавде и даље према Бољевцима је била мирна као огледало,чиста и прозирна, зелене боје као жад.

Онда смо стигли до Обреновачког забрана. То је излетиште на реци Сави са шумом и парком на само пар стотина метара од Обреновца. Једним својим делом додирује чак и реку Колубару. Кроз излетиште постоји и трим стаза дужине око 1,5 км а на самом улазу у шуму налазе се Обреновачки базени „Никола Тесла“ и Обреновачка бања.У самом излетишту налази се мањи број кућа и викендица где неки људи живе и целу годину. Постоји и импровизовани камп са неколико камп кућица које смо снимили а ту су и ресторани „Савска тераса“ и „Аласка колиба“ као и 2,3 сплава кафеа на реци. Постоје излетничке дрвене клупе са наткривеним столовима, и ту је добро за дружење и роштиљање а такође и постоје тушеви пре уласка у воду и пре понтона. Лети се на плажици, не тако дугачкој, окупи већи број купача. У овој зеленој оази поред Саве, сели смо на један сплав на води, и попили хладан нес,паузирајући око пола сата.

Затим смо наставили наше путешествије, видели смо одмах по изласку из Забрана место где се Колубара улива у Саву и неизбежне пецароше дуж обале. Врло брзо дошли смо до великог моста од Сурчина до Обреновца као деоницу аутопута „Милош Велики“. Мост је пуштен у рад крајем 2011 године, импозантне је дужине 1581 м и ширине 29 м са распоном између стубова од 275 м. Мост спаја обале Бољевца (Сурчин) и Обреновца.

Затим смо запловили пуном брзином под командом искусног речног вука Миленка и полако се ближили великој монументалној термоелектрани (ТЕНТ) „Никола Тесла“ Обреновац. Успут смо налетели на скупину белих и браон лабудова који су мирно пловили средином Саве. У близини ТЕНТ-а Обреновац смо приметили да је вода топлија,а било је пројекта раније да се да топла вода цевима спроведе до Новог Београда. Али то никад није реализовано. И коначно угледасмо грдосију – термоелектрану „Никола Тесла А“ (постоји и ТЕНТ „Б“ који се само назирао у даљини). Иначе термоелектране имају укупно 14 генератора капацитета 3286 MW. Годишња производња струје износи око 16 400 GWh што је 47% годишње производње струје у Србији. Фасцинантно. Поред ње угледасмо узани друмски мост у гвозденом оклопу који повезује Обреновац и општину Сурчин као део Сремске газеле. Транспорт лигнита из колубарских басена се врши интерном железницом дужине 30 км. Из два бела Тошибина пречишћивача куљао је бели дим а иза њих су се уздизала два црвено бела димњака. Један је висине 220м а други 150 м а највећи је на ТЕНТУ „Б“ чак 280м. То су највећи димњаци у источном делу Балкана.

Када смо прошли ово енергетско чудо, запловисмо мирном Савом кроз село Бољевци. После неког времена угледасмо Наутичко село „Бисер“ на обали Саве у Бољевцима. То је туристички комплекс са постављеним сплав кућицама и рестораном „Савска тераса“ (који је изгледа привремено затворен). Свака од 15 сплав-кућица има свој чамац који посетиоци-закупци добијају на услугу, а погодно је са њихових терасица купање,сунчање и риболов. Постоји и уређено мини-игралиште за децу, терени за мали фудбал и одбојку,бициклистичка стаза. Ми смо из даљине видели да се одржава нека манифестација на том простору, било је доста деце школског узраста. Претпостављамо да се за децу из околних школа одржавао крос у трчању,који је вероватно имао путању кроз шуму па све до обале Саве и Наутичког села. 

Када смо прошли Наутичко село Сава је још више почела да меандрира и остало нам је још пар километара до крајњег одредишта- Тарзан плаже у Прогару.

После неког времена стигосмо до чувене Тарзан-плаже и привезасмо чамац за стубиће понтона. Ову плажу средио је газда Жикица Жика Бабић-Бабушка. Интересантно да се његов ресторан на Тарзан плажи зове „Перa Бабушкa“, е сад да ли му је Пера неки род или је то Жикин псеудоним није ми познато.Ресторан-таверна се налази на самој обали у цвећу и дрвећу, са разапетим лежаљкама између стабала,јаја-љуљашкама, наткривеним сепареима од дрвета и слично. Плажа је названа Тарзан јер са дрвета виси огроман канап налик на лијану, са које се купачи залећу и бућну у воду. Али пошто је било неких повреда,сад није у функцији. Постоји и тик уз обалу и метална скакаоница са постољима за одскок од 3 и 5 метара. Пошто је био низак водостај, није било препоручено да се скаче са ње. Сава је ту поред обале иначе дубине неколико метара тако да су скокови са скакаонице ту прилично безбедни. У реку се улази са широког дрвеног понтона на које су на две супротне стране постављене мердевине за силазак у воду. Постоје и једне степенице за излазак из воде после скока са скакаонице. Непосредно пошто смо поставили пешкире на понтон,намазали се кремама за сунчање и припремали се да сиђемо у воду,пристао је један бродић који је био у бочној вези са катамараном и привезао је поред нашег чамца. Ту на катамарану су били постављени столови са храном и пићем, била је и декорација од балона,па је очигледно да је то друштво нешто славило. 

Ми смо полагано са мердевина ушли у воду,која је била невероватно чиста и прозирна до 2 м отприлике. Температура воде је била идеална, топла али не превише таман да освежи тело. Највише се купао Сале, Миленков брат од ујака а колегиница Алекс која иначе 3 пута недељно иде на базен „ДИФ“ се мало нећкала због брзине реке Саве. После дужег премишљања и она се одважила па је склизнула у воду и запливала. Сава стварно има на овој деоници неко благо струјање али то не смета толико пливању узводно. После смо сели на пешкире на понтону да се осушимо и попили по неко хладно пиво из конзерви које је Барба Миље понео у расхладној торби. На самој плажи је било десетак људи а у ресторану је било знатно више посетилаца. 

Кад смо обавили и другу туру пливања одлучили смо да уђемо у малу „џунглу“ ресторана који је баш у дебелој хладовини. После освежавајућег пића у сепареу ресторана одлучили смо се да пробамо чувену рибљу чорбу „Код Пере Бабушке“ а највише на наговор Салета који је ту пре неку недељу већ кушао тај специјалитет куће. Нисмо се покајали јер је рибља чорба била изванредна, густа са доста уситњене рибе и љута таман колико треба. Приметили смо и игралиште за одбојку поред и велики паркинг за возила иза ресторана на којем је био поприличан број аутомобила. Провод на Тарзан плажи може се повезати и са обиласком Обедске баре или Бојчинске шуме које су у непосредној околини.

Када смо сварили мало рибљу чорбу, кренули смо истим путем (а којим би другим) низводно према почетној тачки путовања. Успут у Јакову смо свратили у викендицу Салетовог кума у Јакову. Кум је ту био са родитељима и паковали су велики базен на надувавање који је очигледно служио да се његова деца преко лета ту купају. Свратили смо и попили пиће под тремом зидане кућице. Када смо наставили даље вожњу на само стотинак метара видели смо и Миленкову другарицу Марину која такође има викендицу на Сави и чамац са мотором од 50 КС. После краћег разговора са обале са њом, наставили смо назад. Пошто је Миленко имао још доста горива одлучили смо да направимо круг, одемо до ушћа Саве у Дунав и вратимо се у блок 45 у марину. Била је прилична гужва у речном саобраћају,мало труцкања,таласа,преливања воде у чамац, али смо видели код Калемегдана залазак сунца у смирај феноменалног септембарског дана. Кад смо се враћали према блоку 45 Миленко је укључио блинкајуће светло јер је већ био сумрак.

И тако се наше путовање Савом завршило везивањем чамца у марини поред великог глисера са кабином , међу осталим речним пловећим лепотицама.