Кроз Требиње сам само пролазио пар пута али су ми моји бројни пријатељи (који нису само пролазили) говорили са усхићењем о томе како изгледа и какву атмосферу има тај град. Знао сам да је на 7-8 сати вожње аутомобилом од Београда и око 30-ак минута од Дубровника и  Херцег Новог и да ће се наше упознавање десити кад-тад. Подуже сам чекао на тај сусрет а онда се десио повод да одем у Требиње (а не да поново само прођем кроз њега) -  када сам чуо да моји пријатељи из Трстеничког позоришта учествују на Фестивалу фестивала (традиционална регионална смотра аматерских позоришта у Требињу), заједно са њима обрео сам се у овом чаробном граду.

Стари град, платани, Дучићев парк, Требишница...а у околини: црква (копија косовске Грачанице) од које се види читава панорама Требиња и манастир Тврдош (који је обновио преосвећени сада пок.Атанасије Јефтић уз дискретно и значајно учешће Дејана Бодироге).

Не усуђујем се да описујем све то што сам побројао јер би то само могло да нашкоди представи, па онима који су нестрпљиви да виде (пре него коначно оду у Требиње) како то изгледа, препоручујем одличне документарне емисије које се могу видети на You Tube.

Стари Град у архитектонском смислу је врло сличан свим старим приморским градовима а за нас који живимо у градовима који једва да су стари 100 година, посебно је фасцинирајућа патина којом одишу те старе камене зграде и улице. Засметало ми је да се улазна капија и једна кућа у Старом Граду, сада именују као ,,Анђелкини”, по истоименој јунакињи ТВ серије и уз фотографије прелепе и талентоване глумице која је играла тај лик. Разумевам маркетиншку потребу за повећаним интересовањем туриста али... Оно за шта није довољно гледати препоручене документарце је мирис мора који се осећа док се шетате Старим Градом и његовом околином.  Оно за шта није довољно...јесте и хлад који праве платани и пријатност када се из ужасне врелине лета препустите њиховој моћи прављења микроклиме.

Много је споменика у Требињу (краља Петра Првог, патријарха Павла, јунака из давнашњих ратова али и овог последњег) али је најмонументалнији и по изгледу и по месту које заузима, споменик Јовану Дучићу. И то очигледно није случајно. Требињци доживљавају Јована Дучића као најзнаменитију личност која је потекла из њиховог града и његов дух се вија Требињем за сва времена. Сећања на њега су у највећој мери и у градском музеју и у колективном памћењу Требињаца. Мој београдски пријатељ Милан, чији су корени из Требиња, причао ми је да је његова бака ишла у основну школу са Дучићем па ми је то донело неко посебно осећање у препознавању тог Дучићевског духа.

Ћаскање са староседеоцем Душком Нинковићем, продавцем књига на градском шеталишту, и његовим пријатељима, ми је помогло да видим колико смо блиски. Уз лозу смо претресали многе теме које су подразумевале и познавање политичких, спортских а и др. прилика у Србији и било ми је нелагодно кад год би се испоставило да су они обавештенији од мене. Упознао сам и једног дивног обичног Требињца Милутина, из чије сваке реченице тече племенитост и разумевање за друге. Слушао сам га док ми говори како у Требињу није било жртава, како су, када је последњи рат почео, испратили у миру припаднике других народа са којима су живели дуго и лепо и како је морао да учествује у том рату који није ни желео а ни разумео. Он га је преживео за разлику од многих који су погинули на херцеговачком ратишту а чије фотографије и имена могу да се виде у новоизграђеном маузолеју. Од Милутина, чија се кућа налази у каменитом делу, изнад табле која означава почетак (или крај) Требиња, сазнао сам да се много пута десило да му у кућу уђу змије које он и његови укућани никада нису убијали него су их само машицама износили из куће и враћали у њихов каменити дом.

Десетинама метара је удаљеност православног, католичког и муслиманског храма који се одржавају савршено и том свежином изгледа, подсећају на време када су се, локални Срби, Хрвати и Бошњаци, сусретали, мимоилазили и поздрављали на путу до својих богомоља.

Питам ја моје новопечене пријатеље Требињце:,,Јесте ли свесни да живите у најлепшем српском граду?” А они ми одговарају: ,,На то нас ви који то откријете, подсетите!”. Наравоученије: не треба живети у Требињу! Треба га посећивати!

Моје упознавање са Требињем се завршило на најлепши могући начин - прославом тријумфа ,,мог” Трстеничког позоришта, на већ поменутом фестивалу, који су маестрално одиграли ,,Српску драму” Синише Ковачевића (који им је одобрио играње те представе без икакве ауторске накнаде). Њихов повратак у Трстеник је протекао без да је локална телевизија споменула тај фантастичан успех и без да им је стигла и  куртоазна честитка од локалне самоуправе.

СРПСКА ДРАМА има најразличитије појавне облике.