Пред сам почетак лета дана 14. јуна 2025 год. у суботу, кренула је добро позната дружина у ново путешествије рекама Србије до крајње одреднице-бачког места Тител. Рано ујутро у марини код некадашњег чувеног сплава “Стенке”, састали смо се барба Миље ,његов отац Радомир (од милоште Раде) и ја,сипали гориво,подесили седишта и кренули реком Савом. Прошли смо све београдске мостове и Калемегдан и реком Дунав запловили ка понтону на Дорћолу. Тамо нас је чекала колегиница са посла Александра.

Били смо у проширеном састваву у односу на прошлу пловидбу, јер је са нама кренуо и Миленков тата Раде,чио и ведар 75-годишњак,који нас је успут забављао причама и крепио добром енергијом. Убрзо је колегиница Алекс ускочила у наш чамац и кренули смо пуном брзином узводно ка Тителу. Прогнозирали су леп касно-пролећни дан са максималном температуром до 28 степени,па смо били у летњој гардероби појачани са танким тренеркама и јакницама. Наравно ујутро када је било око 15 степени било је прохладно и “бријао” је хладан ветрић са мирне Саве и широког Дунава.Тада смо морали пригрнути те наше одевне “топлотне” додатке.

Прошли смо поред Великог ратног острва и плаже “Лидо”,поред поред земунских цркви,куле Сибињанин Јанка и Гардоша и избили на део Земуна са називом “Прегревица” која се простирала бедемом од више километара изнад реке Дунав. Видели смо на на заравњеном делу дугачког брега нове “богаташке” виле и апартмане у модерно дизајнираним зградама које су никле као печурке после кише. Затим смо стигли до Батајнице,где су и даље  “висиле” литице изнад Дунава,а углавном су штрчале голе и празне. Са друге стране Дунава простирала се Црвенка са обилним шумама карактеристичном за речну вегетацију. Ипак, у неком делу “Батаје” видели смо просечен пут између два кршна брега и возила која су пристизала на обалу.

Лево и десно од централног места где се налзио и неки сплав-ресторан, у дужини око 200 м постојао је прилазни пут до малих сплавова,камп кућица и пецарошких места. Када смо прозујали Дунавом поред Батајнице појавили су се Нови Бановци, и ту су на врховима падина биле свакојаке грађевине па и неке кућице на средини падине које су изгледале “ни на небу ни на земљи” и питали смо се како до њих људи уопште стижу (вероватно неким стрмим путићима или можда корпама на “чекрк” као у чувеним Метеорима у Грчкој).Пред крај Нових и на почетку Старих Бановаца на литицама су се виделе џиновске дизалице и зграде у изградњи са прикладним паркинг местима. Србија је почела да излази на реке и да гради на литицама изнад њих ,схватајући да такав феноменалан поглед са тераса вишеспратница избија новом слоју богатих лепе паре из буђелара.Али то је тренд и свуда у свету, нова елита мора да има спектакл.

Хтели смо у Старим Бановцима да направимо паузу за кафу код чувеног ресторана код “Пеђе и Нене” али пошто још није било ни 9 сати, сплав није радио. Угледали смо један велики сплав поред са људима у башти и одмах пристали уз неку барку која је била везана за сплав. Испоставило се то као пун погодак, сплав по имену „Марина 92“ су држали познаници,била је домаћинска атмосфера ,”цепала” је југословенска евергрин музика са звучника,а једна лепо куче женка чини ми се мастиф-дога,дошуњала се до нас и легла. Колегиница Алекс је одмах успоставила везу са њом,и нежно је чешкала. По речима газде споро се окотила па је још имала повећи трбух и набрекле сисице.

Ту на сплаву су затим пристала 3 гумена моторна чамца,добро опремљена и са искусном посадом. Када су изашли на сплав видело се да су то људи преко 60,65 година,затегнути ко сајле,спремни за подухват али и жељни изазова. Дошли су чак са Дунава из Аустрије (негде су из Инзбрука по њиховим речима) и кренули су у вишедневну авантуру до “Гводене капије” на Ђердапу.Били су срдачни и добро расположени а ми смо били задивљени њиховим путешествијом.

Коначно после окрепљења смо кренули и пролазили Дунавом поред плаже „Венеција“ у Старим Бановцима, Белегиша,Сурдука са сличним призорима поред Дунава, стрмим падинама изнад реке лепим кућицима и грађевинским објектима на платоу изнад Дунава, а код обале чучао је понеки сплавић или пецарошко место са укотвљеним чамцима. Са друге стране (лева обала Дунава) била је углавном бујна вегетација и шуме. Капетан или ти барба Миленко нам је објаснио ознаке за десну и леву обалу (гледа се низводно од реке,од ушћа ка извору). Метални знак за десну обалу је правоугаони црвено-бели знак а за леву обалу је ромбоидни зелено-бели,а у току вожње видели смо оба знака постављена уз саму ивицу обале.

Километри на реци се броје контра тј узводно (од ушћа према извору) и наравно са времена на време виђали смо и такве ознаке . Кад смо прошли белегишку аду коју нисмо баш најбоље осмотрили (пешчана острвца која у рано лето „израњају“ из Дунава и постају прави тропски рај за купаче) и Сурдук,дошли смо до Сланкамена где је Дунав широк можда и до 2 км. Ту код старог Сланкамена ветар се баш раздувава а ту је одмах и тромеђа Срема,Бачке и Баната. Ту се река Тиса улива у Дунав. Скренули смо удесно и ушли у мирну реку Тису која је сигурно 3,4 пута ужа од Дунава а опет довољно широка за безбедну и тиху пловидбу. 

Осим понеког шлепера и два кајака било је баш мирно путовање без речних вибрација. Чамац “Командер” са Јамахиним мотором од 25 КС  је запловио узводно брзином око 25 км на час (осећај је као три пута бржа вожња аутом) и Тител се већ полако ближио.

И коначно после прегршт разних викендица,сплавова и чамаца поређаних уз обалу,угледасмо Тител,код ушћа Бегеја у Тису,на јужним обронцима Тителске висоравни. Изнад смо угледали земљаног џина-Тителски брег (110-130 м висине), као завршетак Тителске висоравни,која се простире између Мошорина,Лока,Вилова,Титела и реке Тисе.
Тител је градско насеље у општини Тител,мирно место са преко 6000 становника. Налази се у  јужно-банатском округу у региону познатом као Шајкашка. Иначе Тител је врло старо насеље близу ушћа Тисе у Дунав,претпоставља се да је насељено још од каменог доба.

Подручје Титела су насељавали Келти,па касније Скордици и Сармати. За време римског царства био је под утврдом и претпоставља се да је добио име по римском цару Титу. Касније у V веку га држе Хуни,па у IX веку владао је и бугарски владар Салан,па га освајају Угари. Касније у XVI веку га држе Турци као седиште Тителске нахије и делом Сегединског санџака. Аустријанци га заузимају први пут 1688 год. Па опет Турци. Затим после битке код Сенте ,опет га држе Аустријанци.

Карловачким миром из 1699 год. Долази на власт Хабзбуршка монархија. Марија Терезија  1762 год. доноси решење о успостави Шајкашког батаљона. У то време је Тител средиште Шајкаша. Одред Шајкаша који је својим брзим чамцима на весла и мала једра-шајкама, био у стању доћи брзо до Београда и реметити турске редове.Због тога је ова област добила назив Шајкашка. У Тителу је 1764-1765 год. Почела са радом Немачка школа, а касније и војна двогодишња школа и Математика.

Од Математике и Војне школе је касније основана Грађанска школа а 1872 год. је укинута војна граница. Тада Тител губи на стратешком значају. Део краљевине СХС постаје 1918 год., у другом светском рату долази под власт Хортијеве Мађарске (приклоњене нацистичкој Немачкој и одговорној за бројне злочине над Србима и Јеврејима). Тител је ослобођен 22. октобра 1944 год. од стране Дванаесте војвођанске ударне бригаде. После 1945 год. постаје део САП Војводине у оквиру републике Србије,касније распадом Југославије део српко-црногорске федерације,а потом после осамостаљења Црне Горе,остао је у Републици Србији.

Пристали смо на сплав “Малу Чарду” и кренули у разгледање градића. Пошли смо стазом испод Тителског брега,и изашли у Главну улицу.Она почиње од Кеја и иде до центра Титела и даље...На кеју смо видели “Споменик палим борцима и жртвама фашизма” који је дело новосадског архитекте Јована Солдатовића а изграђен је 1974 год. Централни меморијални елемент локалитета (споменика) је 9 метара висока бетонска скулптура у облику канџе која се састоји од три закривљена и оштро зашиљена торња,од који је сваки изграђен од четири благо помакнута наслагана блока. Чини се да се ова три торња сусрећу на врху скулптуре,али се заправо физички не додирују.

Видели смо уређено јавно купалиште,избетонирано са сунцобранима од трске и тушевима. На зеленој површини су се налазили терен за одбојку на песку,мало дечије игралиште и мобилијари. Поред у близини налази се и плато са мобилијарима за седење и изграђеним роштиљ местима. Све је то идеално за излетнике и друштва за роштиљање. На самој градској плажи било је мало купача,заправо више су се сунчали на обали,јер вода у Тиси је још увек била прохладна.

Чули смо са околних сплавова преко разгласа неку мађарску музику а затим и најаве водитеља,али нисмо били сигурни шта се заправо дешава јер смо наставили Главном улицом ка центру. Остаће тајна да ли је било такмичење у спремању рибљег паприкаша или сплет народних игра тога краја или... Главна улица је иначе поплочана турском коцком са пуно липа,храстова и дрвећа које ствара велики и спокојни хлад места. Прво смо налетели на Римокатоличку цркву,посвећену Успењу пресвете Богородице,која је саграђена 1811 год.На јужном зиду у цркви се налази се слика Арсе Тодоровића из 1815 год. а осликан је Св. Иван Непомук над Тителом у коме су приказани и војнограничарски објекти са бројним магацинима.

Ту се налази и слика барокног сликара Димитрија Поповића из 1770 год. а представља успење Богородице.Нешто касније смо видели и Срску православну цркву такође посвећену успењу пресвете Богородице. Занимљиво,оба храма римокатоличке и православне цркве имају заједничку прошлост. Обе цркве су довршене 1811 год. И посвећене су истом празнику “Узнесењу блажене девице Марије” тј “Успенију пресвете Богородице”. Имају исту храмовну славу у народу познату као Велика Госпојина 15 односно 28 августа. Иначе Српска православна црква је саграђена 1810 год а довршена 1811 год. у класицистичком стилу грађанског схватања бидермајера. Иконостас,иконе са певницама,архијерејски трон као и зидни живопис,радио је академски сликар Аугуст Тирк 1866 год.

Онда смо наишли на средње техничку школу “Милева Марић” са сликама и именима матураната 2024/2025 год. у излогу,посебно девојака и мушкараца. То стављање слика матураната у излог је иначе лепа одлика мањих градова и варошица. Прошли смо поред зграде општине Тител, и изашли на леп поплочан трг са фонтаном на средини. Фонтана је баш интересантна,неправилног је облика и има четири бетонска блока у облику звона из којег штрцају мали водоскоци. Одмах смо се посадили на њену бетонску ограду и сликали се за незаборав. На згради преко пута видели смо огроман мурал са ликом Милеве Марић-Ајнштајн. Испод лика на зиду пише “нашој Милеви од Титељана” и поред неке формуле и једначине као E=mc2 и слично. 

Милева Марић је рођена 1875 год. у Тителу и била је српска математичарка и физичарка,прва жена славног научника Алберта Ајнштајна.Постоје основане сумње да је она допринела раним Ајнштајновим радовима,нарочито у математичком делу решавања проблема,а да је овај себично сву славу касније приграбио себи. Умрла је 1948 год. у Цириху.

Сели смо ту на тргу у лепу кафе-посластичарницу у башту препуну гостију и наручили сладолед. После укусних кугли ваниле,чоколаде,сникерса,шумског воћа,јагоде...упутили смо се лагано Главном улицом назад ка  сплаву “Мала Чарда”. Успут су нам се нека деца коју не знамо уљудно јавила,што је још један од обичаја паланке. На сплаву “Мала Чарда” смо наручили рибљу чорбу,прављену на бачки начин. Таква чорба буде бистро црвена,љуткаста са целим комадима шарана,сома,беле рибе и слично.Ми смо добили добру порцију са комадима шарана и сома а имали смо за сипати за два па и два и по тањира. Заиста је била укусна.
Нисмо нажалост излазили на Тителски брег,једну од најинтересантнијих лесних заравни у средњој Европи. Ту је била на путу ка чарди табла са натписом видиковац Калварија. Претпостављамо да се са тог видиковца види Тител као на длану и питомо равно тело реке Тисе.

Када смо намирили стомаке,капетан је предложио да уђемо чамцем у Бегеј и пловимо до Перлеза. Ушли смо у мали,тихи Бегеј,у Перлезу је било само неко шеталиште са клупама,али је тешко било пристати чамцем,па смо продужили даље до преводнице. Најзанимљивији призори осим птица:сивих и белих чапљи,дивљих патки,корморана,рода,лабудова и других; била су стада разнобојних крава које су се у кориту реке,одмах до обале, безбрижно брчкале,неке потопљене и до грла.Ваљда су се тако расхлађивале,шта већ. Ту код Перлеза видели смо и бродоградиште са великим речним бродовима и баржама а чули смо касније да је доста велико. Наиме грађевински објекти,производна хала,кантина и управна зграда изграђени су на површини око 40 000 квадратних метара и више пута је пробана на јавном надметању његова продаја.

Напокон,кренули смо назад из Бегеја у Тису,из Тисе у Дунав,истим путем само низводно. Барба Миље је додао гас и достигао брзину 32 км на час. Видели смо исте пределе као и у доласку,а стрме обале,литице поред Дунава пролазиле су вртоглаво поред нас. Поново смо свратили на сплав „Марина 92“ који је чини ми добио име јер су ортаци који га држе 1992 годиште. Ту смо се окрепили леденим напицима а са звучника је овај пут „трештала“ турбо-денс домаћа музика деведесетих година.

Кренули смо убрзано назад ка Београду и искрцали Александру на понтону код некад познатог ресторана “Дунавски цвет” на Дорћолу,и она је сва усхићена кренула да се нађе са друштвом и после тога  правац у Нови Сад, на итало-диско журку и зезање до раних јутарњих часова. Миленко,његов тата и ја кренули смо ка Сави и сплаву “Сава 45” у Новом Београду, на финално освежење. Налетели смо на путу ка сплаву на нешто већи промет речног саобраћаја,па су нас таласи од “бесних” глисера два три пута исекли и мало нас попрскали по телу. Миленков тата Раде и ја смо мало гунђали због тога а барба Миље се само притајено смешкао,ваљда навикнут на такве непријатне ситуације. На сплаву “Сава 45” смо сумирали утиске од протеклог дана.

Ја сам уживао у точеном пиву “Бира Морети” а они у природним соковима. Гледали смо успут моћне авионе “Air Srbie” и  “Lufthanse” како полако атерирају ка аеродрому у Сурчину, долазећи са разних дестинација на своје крајње одредиште. После тога,поново смо сели у чамац,обишли врх Аде Међице и десном обалом Саве препуној сплавова начичканих ко антилопе на појилу реке Нил,полако пристизали на почетну тачку данашњег пута-марину испод великог моста на Ади са косим затегама. Махнули смо околним аласима и власницима пловила, искрцали се на добро знано место, и пуни утисака у веселом расположењу кренули својим кућама.