Војислав Илић

Хисторијска трагедија у V чинова : написао В. Шекспир

По Вилбранту и Пецу превео с немачког М. Живковић

Међу најинтересантиније новости нашега репертоара долази, бесумње, и Шекспирова траг. Кориолан.

Већ и сама личност ове трагедије, имајући при себи све мане и врлине тадашње аристократије, наишла је на строго осуђивање од стране закованих демократа, који у трагичности Кориолана нађоше горке увреде, управљене светињи оне силе, на коју они у свакој прилици апеловаху. Објективност великог енглеског трагичара у овај мах пала је, по нашем уверењу, неправедно у сумњу.

Златни век Јелисавете Тјудорове, заменут тиранском владом једнога Јакова I имађаше веома силнога уплива на расположење Шекспирово; уместо шарених и љупких комичних прилика, омрачени његов дух заинтересоваше суморне ситуације јавнога живота, које испуњаваху последње дане Јелисаветине владавине и владу краља Јакова. Један од најжешћих удара за Шекспира, садржавао се у афери младога грофа Есекса. Смрт и заточење његових најбољих пријатеља, католички фанатизам побуњеника у Ирландији , и крајња деморализација у државној управи, беху у стању да послуже као модел оним крвавим и, местимице гнусним сценама које налазимо у његовом >> Јулију Цезару <<, >> Антонију и Клеопатри << и >> Кориолану<<.

Шекспир је велики у живом и истинитом цртању оних предмета, које представља скопчано са најугледнијом песничком одећом, што чини да нас потребно расположење и интерес прате кроз цео ток његових дела. У облику његових вештица титана и духова, претстављени су најтајнији покрети човечијег духа и страсти тако реално, како то није у стању претставити ниједан равносни поборник нове, реалистичке школе. У овој занимљивој црти његове ђенијалности, где се политичка тенденција са тенденцијом наравственом одржава у најтешњој хармонији, његови погледи на догађаје, у трагедијама ове врсте, стоје високо уздигнути над пристрасним оценама новинарски образованих критичара.

Нама уосталом, није намера да се, овом приликом, детаљније упуштамо у претрес овога дела, него ћемо се ограничити само на то, да обратимо пажњу на идеју коју је Шекспир у овој трагедији извео.

Још од првих времена, кад су се људи, сљедујући својим потребама стали прикупљати у друштва, образујући у исто време потребан морал на коме се држава оснивала , извесне класе људи добијале су према своме занимању, засебан карактер, заузимајући према њему и околностима виши или нижи положај. Овај факт, који се јавља у хисторијама свију народа, служио је и служи као основа двама друштвено политичким елементима. Борба, која је вођена међу патрицијама и плебејцима у Риму, продужава се и сад кроз све органе јавнога живота најмодерније уређених држава. Тај факт послужио је, вели један од Шекспирових критичара, као главна мисао у овој трагедији.

Међу већ узбуђене елементе друштвених несугласница у Риму, покренути вечитим узроцима неједнакости, а задахнуте пакосном завишћу, одевеном у трибунску одећу, јавља се Кај Марције Корионал. На његовом телу још се налазе трази од седам рана и на његовој глави зелени се поборнички венац. Образован под војничким чадором, у њега је гвоздена воља и витешка искреност спојена са аристократском гордошћу. Човек са оваквим образовањем, стављен у противност добродушној и наивној, но интригама заслепљеној маси, постаје или комичан или трагичан. Плебс, руковођен једним Сицинијем, постаје нож у замахнутој руци, подигнутој на своју штету.

Посматрајући са овог гледишта развитак даље радње у овој трагедији, ми смо у стању само сажаљевати оне узроке, који, силом својих последица, створише могућност да врлине које беху моћне користовати једноме друштву, буду побеђене оружјем крајње друштвене деморализације, која у лицу самих трибуна налазаше своје претставнике!

Овакву, сажаљења достојну, но истиниту појаву опште покварености и фанатизма, извео је Шекспир са чудноватом тачношћу, давши јој уједно и дух какав је захтевала наравствена страна ове трагедије. Потрешен крвавом но тајанственом катастрофом Есексовог похода, он је оставио за собом један производ, око кога ће се вечито ломити оцена заинтересованих противника у погледу Кориоланове трагичности, а хладни очевидац оваквих жртава припадале оне ма ком реду, гледајући ово дело мора узвикнути: Шекспир има право!

( 1882.)

Војислав Илић