Ненад Руменић

Деца су свирала у дувачком оркестру,
исту песму свакога дана
Црквена звона су шапутала музику
моје младости
Звиждуци гласни на ћошку улица
подераних клипана и очешљаних главица
Паучина се хвата ту, негде испод капка
Зажмуриш, ал' опет си у мрежи војног инвалида
што полива те водом
Пробио сам главом асфалт и изгубио
први стисак сисе
Не, не сећам се бубашваба затворених у теглу
Ко си ти?
Шта заправо цвркућеш преко жица ?
Ја не познајем ни рођеног добермана
Погледај друже у шарене кристале
у мојој глави
Хаос облика, величина и боја
Нема ту никакве прошлости
Где сам ја ?
Каква су ово покретна обличја са
похлепним пипцима ?
Не, ниси ми ти отац
Ја сам међузвездана прашина,
пуко сироче
Што ме више испитујете ?
Не знам шта је то љубав насликана
на платну,
па тога нема у речнику страних фраза
и наших израза
Неко ми премотава филм, бадава,
само безвредни снимци поломљеног
меса
Ма пустите ме већ једном да заборавим
оно што ви региструјете
добро постављеним камерама.