|
Месец је лице света у време дугог ћутања
У беспућу нестају млечни зидови Цркве
Мирују велике воде у леденим очима господара
Убогаљено срећни крваре неприметно
Нема више никога у нама ко би нас разапео нежно
Огромно је лудило старог огледала
Из смрскане љуске немир срца шапће
Црне шуме рађају децу насилне љубави
Мрвице топлог хлеба падају
пред давно окамењене врапце
О осмех твој сањалице
трептај Сунца самотнику |
