Саша Б.Пешић

Нису могле празне очи засијати сузом

на крају стазе прокрчене слепо

прозирним дахом сад језеро упија шуму

зјапи дно и угасле звезде

О узалуд кроћено распусно корење

нагрижени трагови у папрати

како слути дрхтави хук сове

и мук у ветру на мокром челу

Под копреним плаштом трне земља

дотиче хлад клонулих сени

љуштура крта пљушти кроз зубе

само још месец зри у бразди

Умирем јер не могу постати Бог

а само ми је то још остало