|
Сличне светлости изгубљеног раја
трепере звезде падалице
пред снопљем уплетених стаза
моли се моје непомично лице
Дани сахрањени у очима старца
над рушевином белог града дишу
ледена бујица рукама дави
подземне биљке горчином миришу
Распетог у даљине немоћ ме носи
у свечани двор господара људи
о док ме тресу пољубци смртни
ја сањам твоје топле груди
Лебдим на постељи гаврановог перја
грме звоници плеше привиђење
у мрачном врту неман зева
и задњи се видик ломи о стење
|
