|
Vuk Stefanović Karadžić
|
Pismo knezu
Milošu Obrenoviću
Valjalo
bi narodu dati pravucu, ili, kao sto se danas u Evropi obično govori,
konstituciju... Oće li, i mogu li, ljudi dopustiti da jedan ima sve, i
vlast, i gospodstvo, i bogatstvo i čest i slavu, a drugi niko da nema
ništa? A ko to na silu pritisne i prisvoji, on mora jednako u strau
ziveti, jer sila do veka ne moze trajati, i što se god na silu uzme
i drži, ono svak ima pravo na silu i preuzeti.
... starati se, sto je god više moguće da se ljudi obogate; jer smo u
početku bune na daije (1804.godine) videli, da su buni najradije bili
oni, koji ništa nisu imali, a koji su iole što imali, oni su se ( i u
samome onome prevelikom zulumu) iz petni žila trudili, da bi bunu smeli
i utišali; i po svoj prilici tako biva svuda, jer koji nema šta
izgubiti, onaj se u svakoj promeni i buni nada za celo što dobiti, a
koji što ima, bez velike nevolje nije rad imanje svoje na kocku metnuti.
...
U zemljama gde se malo slobodnije može govoriti, vladaoci lakše mogu
doznati, šta narod misli i govori; ali gde niko istine ni svog pravog
mnjenija javno pokazati ne sme, onde ne samo sto je teško doznati sta
ljudi misle i govore, nego se još tovari na vladaoca,pored onoga sto je
učinio, i drugo mlogo koješta, što nije učinio,... Dobro je znati šta
ljudi misle i govore, ali ne treba svakoga goniti, koji što protivno
rekne, a osobito ako ljudi po nesreći imaju pravo. Sila puta čovek
rekne što ili u šali, ili u ljutini, ili u kakvim drugim
opstajačeljstvima uz reč, a ne misleći niti mogući učiniti ikakva zla.
U
ovakvim dogadjajima ja mislim, da bi praviteljstvo i vladalac mlogo
pametnije učinili, kada bi gledali, da se poprave, ako ljudi pravo
imaju, i ako je i kako moguće, nego ljude odma da gone i vuku po
sudovima i da kazne; ako li onaj, koji govori, nema prava, a ne misli
niti može i kaka zla učiniti, onda može biti da bi najbolje bilo,
prokarati ga tako, da i sam prizna, da nije pravo imao, ili ga
ostaviti, neka govori, što mu drago, samo kad dužnost svoju izvršuje.
Vi ste cerez to, na preveliku sramotu svoju i naroda Srpskoga, a na
radost sviju neprijatelja Vaši, sami javno pokazali, da je po Vašemu
mnjeniju bolje i pouzdanije u Karavlaskoj biti spaija, nego u Srbiji
knjaz, i da se Vi u Srbiji bavite samo od dana do dana, da biste što
biše novaca skupili ( kao što se gde koji ako Vas savijaju i ulaguju)
pa onda, kako Vam najmanje što budne nepovoljno, da bezite u Karavlasku.
|