pr1

POEZIJA SVETA

Melankolicni Mandrigal

(Manuel Bandeira)

Ono što ja u tebi obožavam tvoja ljepota nije.
Ljepota je ta što se u nama krije.
Ljepota je pojam jedan. I ljepota je tužna.
Po sebi ona tužna nije,
Već po krhkosti i nesigurnosti koje u sebi krije.

Ono što ja u tebi obožavam,tvoja nadarenost nije.
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
Slobodna ptica uvrh planinskog neba treptava.
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
Svega što se u srcima ljudi u stvari krije.

Ono što ja u tebi obožavam nije ljupka muzika tvoga glasa,
Koja se stalno obnavlja svakog trena,
Dražesna i zračna kao misao tvoja.
Koja zbunjuje i smiruje osjećanja moja.

Ono što ja u tebi obožavam, Mati, koju sam izgubio nije.
Ni sestra, koju sad zemlja krije. Ni mrtav otac nije.

Ono što ja u tebi obožavam nije nagon materinstva duboka,
Otvoren kao rana u srcu tvoga boka.
Ni tvoja čistoća. Ni tvoja nečistoća.
Ono što ja u tebi obožavam-neka mi bol i utjehu nosi!
Ono što ja u tebi obožavam život je koji prosi.

TA LJUBAV

( Žak Prever )

Ta ljubav tako silna,
tako drhtava, tako ocajna, tako nezna
ta ljubav
lepa kao dan
i ruzna kao vreme
ta ljubav tako stvarna
ta ljubav tako divna
tako srecna
tako vesela
i tako jadno
drhteci od straha kao dete u mraku
a tako sigurna u sebe
kao neki spokojni covek u sred noci
ta ljubav koja je izazivala
strah kod drugih,
gonila ih da govore
i primoravala da blede
ta ljubav tako vrebana
jer te druge mi smo vrebali
ganjani, ranjavani, gazeni, dotucavani,
poricani, zaboravljani
zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali,
ranjavali, gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali
ta ljubav cela celcata
jos toliko ziva a sva ozarena
to je tvoja ljubav, to je moja ljubav
ona koja je bila
to osecanje je uvek novo
i nije se izmenilo,
toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica
toliko toplo i zivo kao leto
mozemo oboje otici i vratiti se
mozemo oboje otici i vratiti se
mozemo zaboraviti
a zatim ponovo zaspati
pa probuditi se patiti bditi
pa ponovo zaspati
sanjati i smrt
zatim probuditi se, osmehnuti se,
smejati se i podmladiti se
nasa ljubav zastaje tu
tvrdoglava ko magare
ziva kao zelja
svirepa kao secanje hladna kao kajanje
nezna kao uspomena
hladna kao mermer
lepa kao dan
nezna kao dete
gleda nas smeseci se
i kazuje mnogo ne govoreci nista
a ja je slusam drhteci i vicem
vicem za tebe
vicem za sebe
i preklinjem te
za tebe za sebe i za sve one koji se vole
i koji su se voleli
da, ja im vicem
za tebe za sebe i za sve druge
da ne znam
ostani tu, tu gde si
gde si bila tu ostani
ne pomici se, ne idi
mi koji smo voleli
mi smo te zaboravili
ali ti nas ne zaboravi
jer nemamo drugog do tebe na zemlji
ne dopusti nam da postanemo hladni
da se udaljavamo sve vise
odemo bilo gde
daj nam znak da si ziva
a mnogo kasnije
na ivici nekog siprazja
u sumi uspomena
iskrsni odjednom
pruzi nam ruku
i spasi nas.

IĆI

( Rene Sar)

Velika lomaca saveznistva
Pod vecitim nebom sah-mata
To je zima u trulom camcu
Od cvrstih drugara da tecnih drugarica
Samrtnickih kreveta pod korama
Skamenjene oluje
Spremaju svoj novi svet
Samo unutrasnjim pokretima
Zracna oranja
Obozavaju razmucenog iscelitelja
Pred nezamenljivim odsustvom
Zvezdana pena tece sva u plamenu
Snovi se gledaju kako uzivaju

Obicnoj Prostitutki

( Volt Vitman )

Budi sabrana - sa mnom mozes biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.

Dok te sunce ne odstrani, ni ja te necu oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i sustanje,
nece ti ni reci moje uskratiti blistanje i sustanje.

Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremis,
da budes vredna mene.
Obavezujem te da budes strpljiva i savrsena,
Dok ja ne dodjem.

Do tada, pozdravljam te znacajnim pogledom,
da me ne zaboravis.

Rodni breg

(Rade Drainac)

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?...

Antologija

(Manuel Bandeira)

Život
Nije vrijedan težine i boli življenja.
Tijela razumiju jedno drugo, ali duše, ne.
Jedino što ostaje je odsvirati jedan Argentinski tango.
Idem se ukrcati za Pasárgardu!
Ovdje nisam sretan.
Zelim to sve zaboraviti:
— Tugu što sam čovjek ...
Tu beskrajnu taštu utrku
Da vladam onim što sa mnom vlada.

Želim se odmoriti
Misleći ponizno o životu i ženama koje sam volio ...
O cijelom životu kakav je mogao biti i koji se nije zbio.

Želim se odmoriti.
Umrijeti.
Umrijeti, tijelom i dušom.
U kompletu.
(Svako jutro aerodrom preko puta podučava me u odlascima.)

Kada Najnepoželjnija-od-svih jednom dođe,
Naći će polje uzorano, kuću čistu,
Postavljen stol,
Sve na svojem mjestu.

                              SRPSKE MUNjE

                         ( Manojle Gavrilović )

   U kočiji s vencem zrela žita
    jezdi Tesla dnom zvezdanog vrta.

Jezdi zorom na krilima zdenca
nosi biser nebeskog jezerca.

Mesec mu se upleo u kosu
I s tri laste oteče niz rosu.

I pretvoren u pčele i svice
prosu žubor i san bele ptice.

Na rame mu pade magla breze
malu dugu nad Srbijom veze.

I s tri frule začaran u glasu,
srpske munje nad Moravom rasu.

            IZ RASPRAVE O DRVETU

( Zoran Milić )

Korenje i grane drveta dosežu do reke
Tartara do neba. Jer šta je drvo?
Smeša mesa i kamenja,
Ljutog kamenja propuštenog kroz vene.

Probudiš se a neko ti po krvi šeta
S ružom na reveru,kukavicom u džepu.

Drvo je laž.Laž do laži,laž do laži.Ponekad
Toliko laži na jednom mestu da čine šumu.
Gde god staneš nekome si na putu.

Treba imati glavu punu vučica,
Divljeg rastinja,bezdane pune zvezda.

Uzeti sudbinu u svoje ruke ozbiljna je stvar,
Svaki čas se nešto dogodi,
Misao odluta,neman iz ambisa arlaukne.

Tako je teško boriti se. I pobediti.

                       SAVE AS

( Slobodan Zubanović )

Ispod slike Tri Svetitelja
postavili smo kompjuter; na stolu,
onako,kako se u najdubljem bolu
u pokrivku belu mtrvac stavlja.

I stajali smo zureći tupo,
u ekran bledi,treperavi,
onako,slični gušterima u travi
dok sunčev disk posmatraju.

Prvo se prozor otvorio,onako
sa ikonama u ramu,nepoznatim,
sveznajućim i svetlim, a zatim-
raskriliše se svetske dveri.

Zagledani, ne puštajući glas,
nemo smo se pitali jedno :
hoće li to svetlucavo biće
uspeti,ovakve, da zapamti nas.

               SAT

( Šarl Bodler )

Sat! Bog ravnodušni,kobni,nenasiti
Što nam prstom preti : Seti se, čoveče!
Užasni Bolovi možda već doveče
Usred srca će ti snop strela zabiti;

Ispariće Slasti ko za gorom odjek,
Nestaće ko s bine vila lakonoga;
Svaki tren proguta po delić onoga
Za zemaljsko vreme što dobije čovek.

Tri hiljade šesto puta Sekund usnom
Prošapće: Seti se! Ko insekat, Sada
Istog časa rekne: Ja sam već Nekada,
Usisah ti život surlom svojom gnusnom!
Souviens-toi! Remember! Esto memor!
(Sve jezike sveta zborim, o smrtni ludače!)
Minuti su poput prljave rudače,
Ne puštaj ih dok svoj ne napuniš trezor!

Seti se, Vreme je kockar kome razni
Aduti donose dobit-to je zakon;
Seti se,noć stiže,dan pada u zaklon,
Ponor te je žedan,peščanik se prazni.

Uskoro kucnuće čas kada Slučaj će
I višnja Vrlina, tvoja večna mlada,
Kad će i Kajanje (oh! poslednja nada!)
Reći: Već je kasno,umiri kukavče!

                    AGALI

SAPFA iz Efesa

Čini mi se srećan poput bogova
onaj što samo čovek je, a naspram
tebe sedne i umilni tvoj glas i
pesmu ti sluša,

Pa i smeh ovaj dražesni,koji mi
na kraju kida srce u prsima.
Znaš li, ma i na tren da te gledam ja,
glas gubim istom,

Onemi jezik moj, nejakim telom
svim, puti mojom oganj hita ludi,

oba oka moja ne vide, a sluh
šumi mi šumi.

Gorki znoj obliva me,drhtim draga
u strašnoj groznici. Sveža sam poput
travke, a vidim da bujna umirem,
pred Agalom sad.

( Kad sve je patnja, jer odlazi ona...)

             VEČERAS   MOGU

( Pablo Neruda)

Večeras mogu pesme najtužnije da pišem.

Da napišem, recimo, «Zvezdana je ova noć,
Zvezde, tako plavetne,u daljini trepere».

Noćni vetar se okreće dok peva na nebu.

Večeras mogu pesme najtužnije da pišem.
Voleo sam je, katkad me i ona voljaše.

U noćima poput ove u naručju je držah.
Koliko li je ljubljah i pod nebom bezmernim.

Volela me je ona, ponekad sam i ja nju.
Kako i ne voleti prodorne oči njene.

Večeras mogu pesme najtužnije da pišem.
A osećam nema je. Znam, izgubio sam je.

Čujem tu ogromnu noć,bez nje još i veću.
Dok stih pada na dušu, kao rosa na travu.

Šta mari što je ipak ljubavlju ne zadržah.
Zvezdana je ova noć, a ona sa mnom nije.

To je sve. Neko peva, u daljini. U daljini.
Izgubio sam je, duša neće to shvati.

Pogled je traži kao da bih je time približio.
Srce je moje traži, a ona sa mnom nije.

Ista noć, što belinom boji i krošnje iste.
Mi, nekadašnji, nismo više nikako isti.

Više je i ne volim, koliko je tek ljubljah.
Za vetrom mi glas samo da joj uvo dotaknem.

Drugom.Pripašće drugom. Kao i pre ljubljenja.
I glas njen, i telo joj, svetlo. Oči beskrajne.

Više je ne volim, ne, a možda je i volim.
Tako je kratka ljubav, tako dug zaborav.

U noćima poput ove u naručju je držah,
Izgubio sam je, duša neće to da shvati.

Makar ovo bio bol, što mi još jednom nanosi,
a ovi stihovi njoj, poslednje što joj pišem.

                       ONA

( Nikolaj Gumiljov)

Znam jednu ženu,ćutnja njena,
umor od reči, još me pleni,
kroz treperenja tajanstvena
zenica njenih raširenih

Nezasito u duši gosti
bronzu,tek,pesme što je sniva.
Za život sreće i radosti
ohola,gluva ona biva.

Nečujno hoda kao slepa,
na spokoj njen me korak seća,
ne možeš reći da je lepa,
al bez nje-ne znam šta je sreća.

Slobodu jako kad poželim,
tad, gord i smeo, ka njoj hrlim,
da učinim mudri bol njen vreli,
bunilo njeno da prigrlim.

Posmatra mirno čas suđeni,
u svakoj ruci munju drži.
Sni su joj čitki, kao seni
na rajskom pesku koji prži.

posada • priče • darovi • izbor • prevodi • linkovi • kontakt i donatori

<== • ==>