|
ЗАР.....
Постајемо старци отеченог чела
лица су нам бледа, срца увела
бриге су једино благо и несташна крошња
зар је ово тело - зар је ово тело - једина ношња?
Стазом студени и крчме у сутону
одбегли јатак издаје скида - затечени вео
кругови празнине, самоћа до бола
зар је ово тело - зар је ово тело - једина ношња?
Крмани страх плитком стазом ужаса
и сузе одјекују попут нота
пенушање вина и мрешкање мора
зар је ово тело - зар је ово тело - једина ношња?
Боје, лажу једна другу
да без ње је свака слика смешна
храброст провлаче кроз блато
Барем јунак зна
да је ово тело - да је ово тело - једина ношња !
Шкргутава стушња гуши вољу чедну
стране света свима окренуше леђа
она, девојка, једна смеђа
она само слути непомичном коби
да је тело ово - зар је тело ово - једина прошња ?
Непрегледном паучином, рибарева судба спи
и за сваку крљушт удица се спрема
само дете ко пупољак цветни
небу украде понеки облак
да мање кише плави,
неодређен људски корак.
***
Крњи су нови дани
када клетве брију живот.
Коровом се међа брани
страже нема, заспали.
Из навике просте неке,
крчмар своју браду глади
платио му неко није
дабогда му увек фали.
Јаук гнездо своје свија
јауком све до зоре
радник пређу своју ломи
морало је.
***
Од данас до сутра
појило мами жртве.
Велика жеђ
јача је од смрти.
Тротоари улизице,
памте сваки покрет
сваки глас
Нема тајни.
Одавно их нема
све се брише
Не питај за сутра,
Уснуло је јуче.....
Енергију припреми
И силу и слатки говор
И зоре румени плашт
Нек те обиђу,
Теби у част.
Звонким зазвони гласом
загрли љубављу све
и оне што бодежом, крадом
без стида убију зар не ?
***
Једрењаку што пловиш без циља
касно је да се вратиш.
Бежиш кроз пучину
а оно опет - узалуд,
тако је - ново, узалуд.
Лет птице учи свако биће
да променом лечи, тешки јед
можда се може наћи место ?
И бити срећан и бити сед ?
Три утехе на сто рана
Да врана лупи печат.
Три утехе на сто рана
Да Јадо осване кратак.
***
Умор је полуга век
Плата купљени сан
Дан - једини мост
Обале без повратка.
Шара једна на торби сељака
насмеја краву Ранку
Сељаку није до смеј'а
за то не да ни жуту банку.
Урушен зид старе куће
Власник на камену, седи, пуши
Чега код да се лати
на крају се сруши.
Вулкан је старији од њиве
И зато пажљиво са орањем....
Свака дубина успава....
После буде касно....
После не буде.....
И врцави птичији пој
Радошћу бруји.
Загрљај, уздисај
И замак сунца
У славу савршеног трена
Заробљених - љубавника.
Сокови плаве
мисао смета
Течност....
Тече....
Победник стоји
Док реке се љубе.
***
Браћа кренуше
Својим путем.
Ко да је путева пуно?
Завежљај мањи -
брже се троши.
Сумрак, свакоме јастук
и леђима лек.
Још да је вина тек,
барем мало буре -
да потече црни мрак
и силе низ уста - нека јуре.
Снага је варљиво тесто
Ум - колебљиво место
Срце - лош ослонац.
Шта да се ради ?
Кад живот се круни
Живот се круни
Се круни
Круни
руни
уни
ни
и
***
Пустоши и хара
Змија -
Са сто глава
и хиљаду репова.
У процепу жеља
Обична жена,
као лава свих моћи
преточи, преобрази
светлуцаве ноћи...
Кривудаво обложена стрепња
бојазни - храни неодлучне
и оставља их жедне
испред куће, испред прага...
Трг....
Место сусрета,
успаваног пријатељства -
случајних, бивших,
случајних будућих.
И ласте свију своја гнезда
Над пољупцем прељубника
Пустоши и хара
Обична жена,
храни неодлучне
Над пољупцем прељубника........
Раскршћа...
Опточена шкриња скрива
светлуцаво камење.
Завера... спремна -
Трава се разгрће.
Ходници страве дугачак број
нико ту не бива - сасвим свој.
Метеж улице проговара
На крају, краја – превара.
Окренуо је леђа
и запливао у зору.
Сунце не лаже и не краде
Сваком свој иметак да -
И он би своју наду да нађе
Облутак љубави – поподнева нар.
Све тако је смешно,
илузије вредне, чар.
Очима милово није
Сузама изношен дар.
У пустињи, добоша не чу звук.
Кану Дини, сузу у срце,
И језерца доби круг.
Плаво сањиво небо
Поздрави читави след
И давно пре -
Тако је било...
И далеко тамо...у
Недоглед.
***
Отеше јарбола главу, народну
Лакше води да замуте ток.
Преком руком уздигоше чаше,
“Осветем, Црном, саградише дом “...
Стазом младом, сасвим уском
Где израста брзо трње,
Побегоше, утекоше -
Не оставише, чак ни прње.
***
Пластике осмех
Неразрешен гест.
Униформе - ноћи
Живота - вест.
Харизме – нагости, смех,
Канибалске – чизме, пех.
Вењак – самоћи, искре
Протутњаше, ноћи –
протутњаше, чистке.
Пањеви, памте
зато их и секу
Упираше - прстом
Ка новоме веку....
Заборава, срећу граби
Уснули Месец, на Морави.
Шта ли му је ?
Похода нити, - краду му сан....
Месецу жутом - покварише план.
***
Виногради, колевке зрења,
рад тежак - али све мења.
Водено око и мишицу јаку
Мостова обрву,
Силоса, снагу....
Ужарен асфалт
Радници пуше.
Девојке,
пазе
куда газе.
Спрема се олуја.
Неко је посеко
раскршћа....
Црвено се улило у
Плаво и Белом се
Не види краја...
Светова, маглени шал
невидљив од сјаја,
избледеле - љубави.
Не...
Јако раздире небо
То НЕ........
Јаче, од лаве и лавине
убојитије, од копља и бомби
оно је ту, оно се чује
у свакој борби.....
НЕ, савитљиво, ко трепавица зоре
умрежено клупко - густо у крошње.
Вијугаво у тарабе сплет,
наговештава, опомиње.
Буди преокрет.
Иза једног правог ДА
Стоји - стотину НЕ.
Ко војска, или дирке клавира
Ко плиме - оркестар
Обали, што свира.
Нераскидиво....
НЕ - не припада ником
ни пре, ни после.
Ни отргнутим криком
у врењу слободе
Тајне, не бледи
Јер...
Јако раздире небо
То НЕ........
Другог неба
нема...
У подневу једног НЕ
стражари - стена мит.
Роди се...
Планина...
Опчини свет.
Воле.....
Сви који воле,
Знају пут – воде.
Урамљено срце
Не води преговоре.....
На крају свако остане сам.
И језа сустиже -
суботњи, кишни дан.
Сви који воле,
уче од река.
Нека...
Тако је суђено...
Век до века..
Освану и нова зора
зажмури и удахни,
Нек'а забораве људи
Лице твоје..
Свеједно је
Волиш ли је....
Јуче, Данас или
Сутра.....
Не буди сам...
Нека те виде
Нека шапну...
Воле се...
Границе нестају додиром.
Тишина је та која прича.
Уснуло поподне у улици
Скрива се од људи,
Скривених од истине
У подножју дана
Остаде истина
Сама....
Корача време ходом планета
Кулиса,позорнице – врева
Улоге, попут маске старе
Ваздуха не дају – упорно даве.
Стабљике нежан раст
Уточиште љубавно пружи,
Да осване свака сласт
И љубав – нек’ љубавницима – служи.
Они се воле
У зеленој сенци.
Они се зноје
Упреплетеног тела...
Добро је....
Они се воле....
Уосталом......
Зар раскршћа не воле љубавнике ?
Јовица Бегић Омољски
Х А И К У
1.
Врт мандарина
у њеној наранџастој
коси- сад спава.
2.
Јато чворака
улази ми у мисли
док пишем песму.
3.
Пшеница полегла
ветар се смешка-
зна да је кривац.
4.
Мрав у пустињи
савладан тешком жегом
у песку копа гроб.
5.
Пастирица и
свирала која свира
сама од себе
чувају снежне овце
док у долини свиће.
6.
Рику лавова
око градских бедема
гуше сирене.
7.
Када плешемо
тло страшно подрхтава
под ножицама
док ритам не прокључа
на бучним даскама.
8.
Планина спава
под белим покривачем
док смучар скреће.
9.
Знојави косач
тражи ледене воде-
трава умара.
10.
Бестијаријум
прелистам и дивим се
фауни света.
11.
Џибра прокључа
ракија се изнедри
мирис опија.
12.
Мушмула цвета
пчелице се радују
првоме меду.
13.
Ту, на доксату
састале се делије
кушају вино.
14.
Тајни рикошет
метак у мојој глави
проналази пут.
Ненад Руменић - Чики
БОЈА СВЕТИЊЕ
Некада давно
љубав наша бејаше
обојена
бојом светиње.
И реци ми малено моје,
каква је то боја света
када ти одлазиш,
а ја остајем сам,
само са неком чудном
изнијансираном бојом,
бојом светла и мрака,
бојом раја и пакла,
том чудном бојом-
бојом светиње!
ПОГЛЕД I део
Поглед тајан.
Можда дочаран
неке чудне илузије...
Поглед вечан
закован на зиду
као каква слика...
Поглед непомичан.
И крај једне
несавршене љубави!
ПОГЛЕД II део
Погледан
тајан.
Можда
дочаран
Звездом
вечан.
На небу
закован
И тако
непомичан,
за мене, за вас
сјајан!
Радисав Цакић
ПОЕЗИЈА СВЕТА
ЗВУЦИ РУСКЕ ЛИРЕ
( 7 Руских песника XVIII и XIX века )
1.В.А. ЖУКОВСКИ (1783-1852)
*
Чаробности прошлих дана,
Што ускрсну опет сад?
Ко то диже успомене
И негдашњих снова јад?
Прошли поздрав души шану,
Души блесну поглед знан,
И у трену опет виде
Што жељкова узаман.
Мили госте, свето некад,
Што обујми моју груд?
Могу л´ нади рећи: живи!
Могу л´ прошлом рећи: буд´!
И у сјају могу л´ новом
Светих снова наћи траг?
Могу л´ опет да оденем
Познат живот- го и наг?
Зашто душа тамо хита
Где је свему стиг´о крај?
Пустиња се не насели,
Нит´ јој дође прошли сјај.
Један само ту је нêми
Сведок милих дана свих,
С њим и оно красно доба-
Ал´ гроб један крије њих.
О РОЂЕЊУ АЛЕКСАНДРА II
( одломак из оде)
...И лета ће проћи, а подвижник млади,
Напустивши дечје играчке и справе,
Полетећеш путем огледа и славе!...
Нека обилан чашћу био довек!
У славноме славан суделовач био,
На висини својој не заборавио
Најсветлије звање од свих звања: човек!
Народно величје бесмрће је твоје,
Рãд народног добра заборављ´о своје;
У слободи земље и гласа јој смела
У смерности своја изводио дела.
2. А. С. ПУШКИН (1799-1837)
КАВКАЗ
Пода мном је Кавказ. На висини тој
Сâм сам више стена где се стрмен чини;
Орао, дигнув се с виса у даљини,
Непомично лебди ко наспрамник мој.
Одавде ја видим рађање потока
И усова грозних размах првог тока,
Пода мном облаци мирно миле траг;
Бацајућ´ се кроз њих, брује водопади;
Под њима је стење што громаде гради;
Ниже,мäх је кржљав и шипражник наг,
Даље су већ шуме,нуде хладе своје,
Где јелени скачу и птичице поје.
А тамо у брдма већ је људски рад;
Пентрају се овце уз травне стрмине
И силази пастир у живе долине
Где Арагва јури кроз обалски хлад.
Где се дању хајдук у кланцима скрива
И где Терек пени- свирепо ужива.
Пропиње се,урла- ко звер када млâд
Смотри гдегод храну из железне клети;
У немоћној срџби обалама прети,
И пљуска по стењу вâл му- страшна глад...
Залуд! Хране нема,радост није позн´о,
Јер гомиле нèме њега гуше грозно.
3. Ф.И ТЈУТЧЕВ ( 1803-1873)
ПРОЛЕЋНА БУРА
Волим буру у почетку маја,
Кад пролећни први, силни гром
Ко у игри и оран до краја,
Плавим небом грми силом свом.
Млади тресци силно тутње, бију,
Прах се диже,сипа пљусак јâк;
Са лишће се кишне капље лију,
А низ нити злати сунчев зрак.
Рекао би: брзоплета Хеба,
Хранећ´ орла Зевсова за лêт,
Громокипни да је пехар с неба,
Смејући се ,просула на свет.
4.А.С. ХОМЈАКОВ ( 1804-1860)
СРПСКА ПЕСМА
Трне месец на Стамболу,
А рађа се сунце смело
У Мађара и Турчина
Поникнуло гордо чело.
Да ли спаваш, Краљевићу?
Твој се народ снагом кâли
И покреће као река
Кад пролећни лед провали!
Спиш ли,спиш ли, Краљевићу?
Гле,у ког су копља сама
И са њима пушке сјајне
На Дунавским обалама?
Чуј! већ треште јасне трубе
И бубњеви громко бију:
Срби с брда, као реке
Као магла поље крију.
Пробуди се, Краљевићу!
Час је велик...Устај брже!
Поред твога гроба древног
Већ јуначки Шарац рже!...
5. М.J. ЉЕРМОНТОВ (1814-1841)
ЧАША ЖИВОТА
Са очима покривеним
Живота се пије чаша,
А ивице њене златне
Орошава суза наша.
Ал´ доцније, кад нам пред смрт
С очију се веза скине,
Кад све што нас заносило
С њом нестане и с њом гине-
Ми видимо да је празна
Била она златна чаша,
Да напитак беху снови
И да она-није наша!
6. Н.Ф. ШЧЕРБИНА (1821-1869)
ПУСТИЊА
Пробуђен погледах кругом: пустиња се шири,
Изласка нигде нема,краја јој нигде није ;
И понос душе моје у том се часу смири
И моћ јауку преста да се из душе вије.
Одмора нигде нема за жудне очи моје,-
Пустош се свугде шири што душу моју мори;
Оловно,тешко небо не пружа чари своје,
Да ми у срцу занос и миле снове твори.
Никога мени нема у помоћ да се креће,
Одјек је овде мртав, чудне се мисли гоне...
Овде се мени јадном ни душман смејати неће,
А ропац тешке смрти безгласно овде тоне...
7. ГЛАФИРА АДОЛФОВНА ГАЛИНА (рођ. 1873.)
СПЛИН
Цео свет ми данас обојен је сиво-
И људи и куће… На душу ми сêни
Спуштају се редом и све без обличја
-Не годи ми светлост ни одблесци њени.
Прохлада јесења не мâми ме к себи,
Алеја већ жутих драж ми није мила;
Ја се данас бојим и не волим људе,
У свој кутак,сетна,од њих сам се скрила.
Моја душа ћути, па с њом ћутим и ја…
Сив полумрак одсвуд пуни ми самоћу…
У сањарење сам утонула мутно-
Нити штогод желим нити штогод хоћу.
ОСЛОБОЂЕНИ
И скидоше орлу ланце,
Слобода му сад је дâна;
Ал´ му оба снажна крила
Смалаксала с тешких рана.
У кавезу зла и мука
Није мог´о да их шири;
Слаб је, болан-рекао би,
И с даљим се ропством мири.
Али орлов поглед гори-
Он кљун оштри,борбу слути…
Не,не, роба од јунака
Не створише ланци љути!
|
