|
|
КАФАНЕ
Станислав Винавер
Кад дођем у варош, тражим кафану. Једном, лутали смо целе ноћи под великим дрвећем у Кристијанији. Нигде није било преноћишта за нас. Кафане су све биле затворене. Ми смо разумели, да су Норвежани неки ћутљиви и равнодушни народ. Своје ноћи они нису населили шумом циганских оркестара, отровним димом сале утонуле у дуван, звекетом чаша, промукли су гласова, бледим лицима и очима, очима. Сутра дан тај Рус и Францускиња, и ја, одосмо у норвешку кафану. Она је била некако на немачки начин, али није било онога: продужење личности. Ритам није ишао од стола до стола. Није ни пузио од групе до групе. Све су целине били затворени кругови. Келнери, као првосвештеници, били су нешто неодређени и није се видело да они носе сазнање о нечем, од госта до госта: да они спајају нас све. Као у диванима Бодлеровим, који су гробнице, осећали смо да се пада све дубље, сваки у својој издвојености. Ми смо били као шаре веза, а неповезане у вез...
Говорили су ми у тим норвешким кафанама, да Русија нема кафана. Ја сам се бојао да нећу схватити ништа у Русији, јер ја идем у ствари и преко кафана, где колективни дух налази своју равнотежу и губи је, и саопштава свакоме:
како се оне индивидуе, које су у њему, морају духовно обухватити неким неизрецивим јединством. Нека трагедија у милион чинова, али излазећа, као пупољци, који ће се расцветати у свакоме од нас који осећа — из једне једине вазне.
Међутим преварили су ме. Сем својих народних кујни, сем простонародних башти „за шетање", где људи иду за људима и обнављају ритам својим прошлим ритмом, сем посластичарница, где буржоазија једе колаче и гледа се између себе више но ма где (јер између њих нема ничега: ни кутова са цвећем, ни огледала, ни извирућих из земље симбола кафана) — Русија има своје руске чајџинице. У њима хиљаде усана срчу чај са широких тањирића. Овај моменат споја усне са тањирићем вруће течности значи, у ритму хиљаду руку и погледа, приступање мистерији: преласка човека у ствар и ствари у човека. Ја сам тамо разумео Русију, и љубав за све живо и мртво, с којим се морамо спојити, и грубост, после растављања човека од тацне, — а тацна је једна одбачена стварност. Ко је гледао како тај народ са хиљаду уста одједном, пије разливени чај у чајџиницама, и мисли без осећаја — морао је бити ошинут језом од онога што је било у нечијој ваљда прошлости, и што нас још чека, и свет што чека и ко зна још кога. Зашто тад та руска трома мисао, као мисао јагуара Леконта де Лила, не долази до израза? Зато — што није праћена осећањем:—осећање као варница морало би мислима да покаже пут. Мисао огромна и груба, која постоји, не зна сама за себе, јер је нико не води и не упућује. Право и непосредно осећање, из кога нико није пио
Револуција је позатварала многе кафане — остале су само најнародскије.
У њима опет и понова видела се руска мисао, пробуђена и ужаснута од своје неравномерности. Опет су пили чај као и пре. Јесам ли ја био у халуцинацији — или, у Москви бар, на железничкој станици — гутали су ту течност не у једном, већ у неколико искиданих ритмова? Не онај стари, стародревни: спајање и одлазак. Не, него: тражење. И можда — повратак? Или жеља повратка, али не зна се куда, ни коме, ни чему повратка? Ах: Да је нешто старо и опробано — али ипак не оно старо-познато. То дубоко, то укопано у свима осећање! Старо-неиспићано! ја сам се питао у Француској: јели кафана само (као што су линије на руци за врачару)
— збир објашњења опште душе? Јели она не само збир но и средство помоћу кога делују они, који праве збир? Може ли се преко кафане дејствовати? Сви немири и све револуције зар се нису родиле у кафани? И може ли ко дејствовати у кафани и кроз кафану, али не онако како хоће дух времена и грч тренутка, који га носе или држе — већ у неком своме правцу дејствовати? Зар празници не убијају револуцију и трепет немира, који се кристалише тек у кафани? У Француској ја сам видео тај социјални мир, празник, који је навлаш створио неку лажну узнемиреност, да би над њом јасније и театралније триумфовао.
Ја сам у Паризу чезнуо за кафанама Луја Филипа и Другога Царства и месеца Марта. Мени је све изгледало, навлаш намештено, лудо, — да бих се смео искрено поверити томе лудилу. Ах, тај Француски израчунати и предвиђени занос!
Дивно је у кафанама француским али само да се дух заборави, да се не сетимо да нас (као и себе) француски дух вара...
У нашим паланачким кафаницама, које ја тако добро знам од пре рата ћгпак: као празник самоће, — излаз није био тражен. Није се знало ни да га има. А била је и осама и пустињскост. Данас, чак и наша кафаница у Пећи, где певају певачице из Загреба, где армуникаш озбиљно намрштен изводи валцер из „Књегињице Чардаша" — даје утисак да смо пред променама, да смо у духу, испред нечег изломљено субоноснога, нечега што можда као снопови зракова, силно концентрисано у почетку и цветању, губи се у даљине у своме расплинутоме продирању, и нестаје.
Хоћемо ли завршити наше растење, увирањем у неку Русију, (а где је он?), или хоће ли се просто изгубити, променити стара душа, стећи нека нова? Како је кобно то прелажење одједном, и ко зна из којих недокучних разлога... Зар нисте то осетили и у „Москви?"
Кафана је литература, која не лаже. У свима другим случајевима живота човек уноси у заједницу један позајмљени став, намењен само заједници. На паради, људи су наелектрисани пресретањем значајнога догађаја, у храму они имитују побожност и важност; на скуповима они се ударају један о другог као валови и хрву се да би дали највиши и најмутније болни или најсвечаније светли тон. И у пушионици опијума човек је глумац — своме задовољству.
У кафани нема те полусвесне и хотимичне борбе човечанских атома, који састављају море. Људске свести сударају се и одбијају саме по себи, у неком стању слободе, и најзад се образује прави, поникао у слободи, стваралачки дух колектива: стварни однос сила произведен је природним експериментом, ненатегнутим путем.
Средњи век и религије хтели су да преваре Бога, и да изнуде његов силазак међу људе, да убеде Бога, да је његов силазак, круна молитава целине, која клечи у богомољама и молионицама.
Пронађено је све: камене цркве, обојени прозори, покрети тела, руку, клечања, крштење, звона, оргуље, хорови, чекања, потврђивања амином и јача потврђивања гласовима целе једне певнице. Све је то имало да створи илузију духа целине. Но сав ритуал ипак је имао борбени значај, јер је нагонио човека да одбаци једна осећања и наелектрише се другим.
Онога часа, када је човек постао неспособан да дисциплиновано уђе у цркву, храм је постао једна кафана, ипак несавршена, јер су остаци дисциплине спречавали прави ход осећања ...
Материјалистичка немачка култура убијала је човека, који је продирао у њихове „пиваре — са — Вагнеровом-музиком", где се јело са бесом и страшћу, у диму неке тромо бескрајне метафизике, која се ипак старала да увије, да спасе као милосрдни облак из Едде, сву ту маглено чулну, прождрљиву болест за гломазном стварношћу.
Вагнер их је будио својим римовима, својим муљевима, горким од светлости, — будио за суптилни најзад живот духа, који мора доћи после таквих смрскавајућих удара. Вагнер Је, у пивари, као хтео, да умори Немце до краја, ужасом материјализма, после кога мора васкрснути дух.
Ја сам тако често осећао у немачким кафанама тај задатак немачке музике, филозофије, песништва: да створе коначну, дефинитивну грубост, прекомерну неспретност милионааждаја из Нибелхајма, и да се тада дух немачки, ослобођен завршењем свога робовања материји, — вине у луде недогледе. Исцрпети полет за стваралаштво духовних змајева, чудовишта непомичних (али не као у Индији, где се не крећу од мисли и услед љубави) непокретних услед умножавајућег се злокоба непотребних, сувишних, излишних органа ...
Ослободити дух од мртвих богатстава ... Ту је био, ту је рад кафане ...
Ја знам да се у кафанама манифестују не само дух времена, које нас носи, но и грч улице, која је кафана будућности ...
Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнадкућа, ваздушнимлађама, пламеним лампама, зеленим вијадуктима, месечинама, које се појављују и нестају — и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде — свугде...
НИЈЕ БОГАТСТВО У ДУКАТИМА, ВЕЋ У ДОБРОТИ
Милан Вучен Село Штитково у Новој Вароши беше познато од давнина. Тамо су се правили најбољи штитови за српске витезове, па село по штитовима доби и име!
У селу је живео ковач Мићо, весељак који је људима само чинио добро, а о његовим штитовима се надалеко чуло.
Једнога дана у његову ковачницу дође просјак сав у ритама. Просјак замоли Мићу за кору хлеба и чашу воде. Мићо се насмеја, ухвати просјака за руку, па проговори: "Оче, време је ручку. Идемо заједно код мене кући, да поделимо шта имамо!" После скромног ручка просјак се захвали Мићи, па из џепа извади неку травку и рече му: "Синко, имаш добру душу, стави ову травку под јастук кад будеш ишао на спавање. То је мој скромни поклон за тебе".
Мићо радознало упита: "Шта ће се то дестити?" А просјак му одговори: "Само је стави под главу и све ће ти се само казати", то рече и пође својим путем. Пред спавање се Мићо помоли богу, што му је већ било уобичајено, извади травку и стави је под јастук.
Чим Мићо спусти главу на јастук, одмах утону у сан.
У сну му се јавише свеци са дугим белим брадама и златним одорама. Смејао се Мићо са свецима, а они га и поведоше до највишег дрвета у шуми, па прозборише: "Добри Мићо, у шупљини овог дрвета је поклон за тебе. Надамо се, да ћеш на прави начин протумачити наш дар!"
Свеци затим нестадоше из Мићиног сна, а он поче полако да се буди. Кад је устао, сећао се свега што је уснио. Запути се ка шуми и нађе највеће дрво - кад оно стварно шупље. Мићо завуче руку и напипа неку врећу, извуче је из дрвета, а оно тамо врећа пуна златних дуката. Мићо се стаде веселити, поче скакати од среће, све само себи говорећи: "Ове дукате ћу све поделити сиротињи у божије име. Благо мени, када су ме свеци одабрали за овако племенит задатак". Што осмисли, то и уради. Ишао је по Штиткову све делећи дукате у божије име и причајући, како су га свеци одабрали!
Мићина прича стиже и до крчмара Тоше, који је био позната тврдица. Тоша није могао чуду да се начуди. Он га је сматрао глупим и мислио је: "Како мени срећа није била наклоњена?" Да он нађе дукате, знао би шта би са њима. Дао би их на камату, па би ионако сиромашним сељацима узео куће и имања, кад не би имали да му врате дуг и камату. Из тих мисли га прену просјак: "Замолио бих те, домаћине, за једну чашу воде". Кад га Тоша виде онако у ритама, повика на њега: "Бежи, губавче, из моје кафане! Не мешај се са гостима!" На то просјак извади траву из џепа и проговори: " Газда, узми траву. Овакву сам дао и Мићи, па какав си човек, тако ћеш и дочекати". Тоша се на помен Мићиног имена сети дуката, па запита просјака: "Шта тачно, губавче, да урадимо са овом травом?" А просјак му одговори: "Само је пред спавање стави под главу и све ће ти се само казати". Онда се окрете и изађе из кафане, а Тоша оста са травком све трљајући руке и говорећи: "Благо мени, ево мојих дуката". Пред спавање Тоша стави траву испод јастука, и чим спусти главу на јастук, усни шуму, па онда усни исто оно дрво које је сањао и Мићо. А један глас му рече: "Стави руку у шупљину, Тошо, то је оно што заслужујеш". Кад свану, Тоша устаде, и на брзину се обуче. Сећао се свега и сада је хитао, да узме своје благо.
Стиже до највећег дрвета у шуми и виде пукотину, те без размишљања стави руку у њу. Био је заслепљен похлепом. Напипа џак, брзо га извади и завуче руку у њега. Нагло се трже, јер осети несношљив бол. Из џака измилеше змије, а недуго затим Тоша паде мртав поред дрвета.
Мићо настави да живи свој живот правећи штитове и увесељавајући људе. Схватио је поруку: није богатство у дукатима сребрним и златним, већ у племенитости и великодушности. Тако дочека дубоку старост и велику славу.
У којој мери је писање самодовољно
или
Чекајући телепортациону машину
Немања Миљковић
Идеал овог текста је да мисли себе.1 Он сведочи о порођајним боловима којих се јасно сећа, али које иначе таји. То је ствар достојанства. Стога достојанство овог пута бива искључено. Над њим се врши насиље, не би ли угњетавани Атлас осетио пуноћу живота под сунцем и узео реч. У суштини то је тужна слика. Почетак чије руке упрљане крвљу не могу а да не изазову помисли о узалудности сваке борбе за слободу, једнакост и братство. Да је тога дубоко свестан и народни ум види се у сажимању акумулираног искуства у ноторној изреци “док се једном не смркне другоме не сване”.
Самоиспредање концептуалне мреже овог текста у коју он жели бити уплетен са предумишљајем концентрисаће се око појмова: сврхе, времена, самодовољности и задовољства.
***
Писање за собом повлачи шири корпус прећутног од онога што се казује. То што обитава у муклом залеђу чини услов и кичму говора био он тога свестан или не. Један од органских елемената наведеног корпуса јесте и ћутање о самом процесу. Он мора остати неприметан и безупитан, иако се окован полаже у темељ чиме дели Прометејеву судбину. Међутим оно што чини суштинско питање јесте да ли процес може бити самодовољан?
Изразите тешкоће које погађају питање о самодовољности процеса стичу се око контаминације писања сврховитошћу. Сврховитост нема рок трајања, она је конзервисана, то је мушки принцип увек већ уграђен у само дело, али и услов изградње, то је стратешка пројекција која прожима све дисперзивне моменте, који ма колико били удаљени уколико су конститутивни за њену идеологију бивају прошивени везивном нити и привучени ка магнетној основи. Сврховитост се не да затрети. Њена предетерминишућа природа се испоставља као намера способна за реализацију. Бити случај то је циљ, који уколико није задовољен прети да извргне намеру у фрустрирајући кошмар. Представљена геометријски сврховитост би могла бити изражена кроз најудаљеније тачке које стоје на крајевима пресека, међутим да ова илустрација не би остала само мртви дијаграм битно је не пренебрегнути четврту димензију унутар које се одиграва ритуални чин даривања ватре, што тобожњу аналитичку педантност с почетка ове реченице умногоме преображава у један ирационалнији призор.
Постављањем новог категоријалног оквира обогаћеног појмом времена, као регуларним онтолошким ентитетом, отвара се могућност поновног сагледавања истраживачког домена. У овом контексту сврховитост би свој реални израз задобијала као рационална намера која детерминише све околности зарад свог остваривања, услед чега би пут који је потребно прећи од идеје до њеног отелотворења био виђен као нераздвојан од временског протицања које је иманентно самом процесу изградње. Питање које се овде намеће по инерцији јесте: да ли процес изградње који се одвија у коначном времену може задобити аутономију, односно сме ли уопште полагати право на нешто такво с обзиром да се сврховитост и њен крајњи циљ, који је потребно реализовати, испољавају као примарни, док би делатни процес, носилац подређеног статуса, имао потпуно инструментализован карактер; егзистенцију нижег ранга склону дисторзији, чиме би прихватао положај нечег што постоји далеко од себе зарад другости. Дакле, робује ли писање сврси, може ли се оно опијати сопственим соковима које лучи у времену потребном за своје извршење?
Испитивање услова под којим би то било могуће призива потребу за извесним експериментом који би покушао да искључи сваку сврховиту накану као доминантан фактор, трудећи се да процес писања очисти пренаталне одређености, чиме би уколико би се у томе успело он пружао на увид у једној форми радикалне огољености, али би тиме било спречено његово пропуштање кроз филтер.
Оно што се појављује као својеврсна увертира опиту који треба извести јесте претходно сазнање да је писање нераздвојиво од извесне сврхе ради које се и чини. У тој констелацији сврха је оно што је увек већ унапред дато, она је родна клица којој писање служи као плодотворно тло. Виђено у овом смислу писање има функцију спровођења, штавише рационална сврховитост тежи максималној ефикасности, она дубоко иште да буде извршена моментално, да не буде простора раздеобе између идеје и њеног материјалног оживљења; елиминисање сваког делатног и временског момента који стоје на путу тренутног саображења то је оно што се најнепосредније жели. С друге стране транспарентна је потрага за специфичном формализацијом која би искључивала иманентну присутност сврхе, што је узето заједно у једној сажимајућој и удаљеној импресији аналогно потреби државотворне левице за телепортационом машином која би укидала просторну асоцијативност лоцирану као главни фактор подлажности корозији њене напредне теорије.
Стога сходно експерименталној настројености ка вршењу поступка изоловања писања од директивне сврховитости, могло би се покушати са извесном решеношћу да се пише само ради тога, да писање свој циљ има у самом себи, што би своје уобличење имало у једном самореференцијалном моделу, терминолошки представљеном у програмском начелу писати ради писања. Међутим и овај теоријски оквир бива подриван. Он одражава немогућност докидања сврховитости, јер она сада иако замаскирана наставља да шири исти оперативни утицај који је имала и раније. Доживевши метаморфозу она се поново открива у наборима синтагме писати ради самог чина или писати ради писања. Овде упркос својој упућености на самог себе процес писања садржи један говор који иако строго минимизиран и сужен до крајњих граница саопштава нешто више од просте информације да је писање узело себе за свој предмет, а то је да је неминовна детерминисаност сврхом и овог поступка, јер се управо то писање само зарад тога поново открива као сврха целокупног процеса који није желео да упућује нинашта ван себе. Сврха је дакле још једном дата као априорна форма, сачувавши самоидентичност она се појављује као савршено очувана у слојевима нових конструкција иницирајући њихово урушавање, она се намеће као претходећа урачунатост у сваком програму који жели њено изопштавање. Чак и када би било решено да се не пише ни са каквом сврхом та би се утопијска понесеност у рефлексивној примени на себе испољавала као сврховита решеност да се не поступа сврховито. Тако је сврха сведок своје сахране и свог рођења, затирући своје трагове у лавиринтима зачараног круга она је присутна у својој одсутности.
***
Консеквентно искуству које је овај текст образовао у себи уколико се и даље инсистира на тражењу решења за проблеме који погађају процес писања онда мора бити освешћено да је таква решења могуће тражити једино у оквиру радикално измењених структура и њихових носилаца, односно у домену једне суштински преиначене дискурзивне формације чији би концептуални апарат требао да оцрта извесну констелацију која ће вршити поновно отварање проблема. Стога се у складу са новим околностима, које иницирају генерисање другачијег теоријског нацрта, мера у којој је сам процес питања аутономан може тражити једино уколико се изврши пренос питања на извесну психолошку раван у оквиру које би важило да је писање самодовољно у оној мери у којој је емотивно стање које оно најнепосредније конфигурише – унутар и у вези са целокупним менталним склопом – независно. Тиме би смисао у којем писање представља својеврсну мазохистичку побуду отварао хоризонт унутар кога би надаље био легитиман дискурс о његовом праву на аутономију.
1 Као прилог основном (само)истраживању овог текста требало би навести извесну неодлучност која се јавила у зачетку његовог креирања. Наиме, радило се о колебању између употребе речи текст у првој реченици овог списа или речи бележења. Након одређеног времена као подобнија се наметнула реч текст, те је она била и забележена. Овај наизглед тривијалан догађај под светлом истраживања које је уследило показује интересантну повезаност са осовином теме. Као релевантна чињеница у највећој мери испоставља се ненаклоност ка речи бележења, која претставља несвршени глаголски вид, те стога поседује способност реферирања на писмену делатност у сваком тренутку и у свакој тачци контакта оловке и папира. Индикативно је да је ту одбачен потенцијал који је могао да се креће симултано са самим процесом стварања од почетка до краја, да га обухвати и с њим се стопи у својеврстан континуум. Међутим определило се за другу реч – текст – која о себи не даје ближе информације, нити саопштава било какве особености свог специфичног стања и позиције, што сходно увидима који су задобијени и артикулисани у овом тексту сведочи о томе да је он заправо био завршен пре него што се са његовом израдом и почело, оно што је уследило био је напор да се сви јазови премосте, све линије доведу у жижну тачку, да се восак обликује и петрификује пружајући притом једну отвореност за потоње упливе и могућу надоградњу.
РУПА
Јовица Бегић Омољски
Претварање простора у беду подразумева утапање људи у простор. Они ван тог простора су сени. Спремно се сусрећу са својим земаљским данима нудећи своју исцрпљеност као залог. Кривине улице не умањују усамљеност и рутину старости. Срушили су стару кућу на углу улице. Зјапи рупа и повезује прошлост и будућност.Без рупе нема ни прошлости ни будућности. Радници су пуно труда уложили да дођу до рупе. Рупа може да буде и рака али оваква не. Ова је предстража гробљу. Поседали су у углу рупе и запалили цигарете. Умор су лечили простом причом и дуваном. Дуго ту неће бити хладовине. Циганчићи су узимали разбацану грађу и носили некуд уз цику. Сутра ће поново да дођу. Док је не попуне рупа неће остати сама.
STAR TREK
(ZVEZDANE STAZE)
-prvih 40 godina-
1966 - 2006
Svetislav Filipović Zvezdane staze su jedan od najpopularnijih naučno-fantastičnih serijala svih vremena.Započete su u šezdesetim godinama dvadesetog veka, i traju sve do sada.Džin Rodenbri je idejni tvorac i stvaralac Zvezdanih staza.One pripadaju podžanru naučne fantastike koji se naziva –space opera-.Ono što me je privuklo Zvezdanim stazama čiji sam fan postao je da nam najavljuju lepu budućnost, mir i suživot raznih rasa.
Svaka priča ima svoj početak.....
Sve je počelo 1966.godine 8.septembra , četvrtak. Na NBC-u se emitovala prva epizoda serije koja će godinama potom biti sinonim za ,,space SF,,. Gene Roddenberry, bivši pilot i policajac, imao je neobičnu viziju TV serije, koncept koji je NBC posle određenih izmena nekako uspeo progurati. Serija je tokom emitovanja prikupila dovoljnu, i što je najvažnije, vrlo lojalnu bazu fanova i gledalaca, što se pokazalo posebno važnim na kraju druge sezone kada je serija( prvi, ali ne i poslednji put) otkazana. U svojim počecima, Star Trek je bio vlasništvo studija Desilu, koji ga je pr e NBC-a ponudio MGM-u i CBS-u, ali bezuspešno. Star Trek je 1967 postao vlasništvo Paramounta. Današnji vlasnik CBS Paramount Television nastao je restrukturiranjem Viacoma. Roddenberry je NBC-u seriju prodao pod etiketom,,svemirskog vesterna,,ali je ustvari NBC dobio odličnih i inteligentnih 40 minuta nedeljnog programa ali interesantno je to da NBC zapravo nije prepoznao potencijale serije veš ju je gurnuo u neugledni termin bez prave reklame. Tek toliko da se zna koliko su bili glupi(primedba urednika).
Animirana serija
Između originalne serije, te Faze II, odnosno prvog filma, smestila se animirana serija, retko spominjani deo nasleđa TOS-a. Nastavlja se na original, okupivši celu postavu, izuzev Waltera Koeniga(Chekov). Dve sezone, 22 epizode, takođe su se emitovale na NBC-u. Animacija je omogućila ono što tadašnji modeli, maske i kulise nisu mogli, raznolike planete, tuđinske rase i ostalo, praktično bez ograničenja budžeta. TAS je sa emitovanjem krenuo 8.septembra 1973 godine sedam godina posle emitovanja prve epizode TOS-a, a održao se do 12.listopada 1974. TAS nije službeno prihvaćen kao kanon, sam Roddenberry je to zatražio, iako se neki likovi i događaji spominju u kasnijim serijalima. Tu posebno treba izdvojiti epizodu ,,Yesteryear,, iz koje se nekoliko činjenica spominje u kasnijim serijalima. Vulkanski grad Shi,Kahr spominje se u TNG-u, Spockov ljubimac, Sehlat je kompjuterski rekreiran i viđen u Enterpriseu, a u pustinji Forge potiče odatle.
Druga Faza
Pravu popularnost Star Trek je doživeo u ranim sedamdesetim godinama, kada se počeo emitovati u syndicationu. Ponovno emitovanje privuklo je dovoljno gledalaca pa je Star Trek postao zanimljiv novom vlasniku Paramountu. Nova serija je već bila gotova stvar, brod, setovi, posada, ukratko sve je bilo spremno za početak snuimanja , ali uspeh novog ,,space SF,, hita, Star Wars, naterao je Paramunt na povlačenje. Faza II nikada nije došao na male ekrane. Glumačka postava trebala je da bude ona iz originalne serije, izuzev Leonarda Nimya(Spock). Njegovo mesto trebao je da popuni drugi Vulkanac Xon, a planirana su dva nova lika- poručnica Ilia i prvi oficir Will Decker. Trinaest epizoda napisano je za predloženu seriju, ali kako je cela stvar otkazana, neke su prilagođene za sledeću seriju-The Next Generation. Pilot epizoda. ,,In Thy Image,,,poslužila je kao predložak za prvi film, The Motion Picture.
Prelazak na filmska platna
Sa prvim filmom ,,The Motion Picture, Star Trek se nakratko preselio na filmska platna pa su pre nastanka TNG-a snimljena četiri filma.( The Motion Picture, The Wrath of Khan, The Search for Spock i The Voyage Home).Najisplativiji je bio zadnji film koji je zaradio preko 100 miliona dolara. Filmovi su napravljeni praktično bez uticaja Genea Roddenberrya koji je dobio ulogu savetnika ali nije imao previše uticaja.
Novo vreme, nova lica...
Posle četvrtog filma, sa snimanjem je počela i druga serija,, The Next Generation,,.Novi likovi, novi glumci, novi brodovi, novi vek inovi/stari negativci. Romulanci ostaju glavni antagonisti Star Treka, dok su Klingonci postali saveznici Federacije, ali nikako ,,dobri momci,,. Uz već poznate rase, dodato je nekoliko novih, te većini fanova jedna od najdražih rasa-Borg. TNG je označio novu eru Star Treka, ne samo što ga je uveo u novi 24 vek. Iako je Star Trek propagirao toleranciju i bolji svet, amerikanizacija nije previše skrivana, pa se u TNG-u mogla videti,, svemirska interpretacija,, hladnog rata SAD-a i Sovjetskog Saveza, u ulogama Federacije i Klingonskog Carstva. Iako je mir dojučerašnjih neprijatelja u TNG-u došao iznenada, šesti film(The Undiscoverd Country) snimljen 1991. prikazao je pozadinu primirja dveju velikih sila kvadranta, Taj film je ujedno bio poslednji sa celom posadom originalne serije, postigavši i komercijalni uspeh i uspeh kod fanova koji su ga izuzetno dobro prihvatili. Izostavio sam film ,,The Final Frontier,, koji se smestio između početka TNG-a i šestog filma, ali iskreno govoreći film nije vredan ni pomena. 24.listopada preminuo je Gene Roddenberry, u trenutku kad je njegovo delo bilo na vrhuncu popularnosti. Nasledio ga je Rick Berman koji se na čelu franšize zadržao sve do 2005. i kraja petog serijala Enterprisea. Svoje putovanje serija TNG je završila 23.svibnja 1994. posle 178 epizoda i sedam godina emitovanja u kome je skupila čak 55 nominacija za Emmy, a osvojila ih je 15. Završetkom serije ona se seli u bioskope, a u zasluženu penziju odlazi krajem 2002 godine, sa Nemesisom. Snimljena su četiri filma, ali samo se jedan može smatrati pravim uspehom ,,First Contact, osm i film. Dakle 1994 se završava TNG, a odmah zatim snima se i sedmi film ,, Generations,,. Ne previše cenjen među publikom, posebno zbog ubijanja Shatnerovog lika, jednog i jedinog kapetana Kirka. Njegova smrt izvedena je prilišno nespretno i nedostojno, iako će neki istaknuti da je ustvari spasio sudbinu jedne planete. ,,Firs Contact,, se ponovo bavi Borgom, te postiže izuzetan uspeh, finansijski s više nego islatio, a fanovi su bili zadovoljni. Naročito je mlađa generacija,,Trekkija,, volele ovaj film i proglasili ga za najbolji Star Trek film. Posle First Contakta sledio je film ,, Insurrection,, koji prolazi prilično nezapaženo. Bio je to jedan osrednji film koji se nije previše dopao fanovima.
Film ,,Nemesis,, je trebao biti spektakularno poslednje putovanje generacije, a pretvorio se u spektakularni promašaj. On je verovatno najveća mrlja u istoriji Star Treka, a finansijski gledano, gotovo da i nije vratio uloženo. Neki za to krive Paramount koji ga je u distribuciju pustio paralelno sa Gospodarem prstenova. Loš tajming ne opravdava totalnu nemaštovitost scenarija u kome se ponavlja puno toga već viđenog, Takođe retko koji fan đe scenaristi filma, Johnu Loganu, oprostiti ubujanje Date.
Drugačiji Trek
Pre gašenja TNG-a, na male ekrane došla je i treća serija ,,Deep Space Nine,,. Kako se isti koncept ,,kapetan-brod-istraživanje svemira,, nije mogao večno vrteti, ovde je uvedena stanica kao primarno mesto radnje, i veliki sukob kao glavna okosnica radnje. Pitanje je da li bi Gene Roddenberry odobrio ovakav koncept, ne jedno je sigurno, bez promena nema napretka, a Star Trek ne bi mogao da opstane sa istim konceptom.,,DS9,, su vodili ,,neki novi klinci,,, Berman i Braga su uglavnom radili na Voyageru, pa su dirigentsku palicu preuzeli Ira Steven Behr i pokojni Michael Piller. Veliki naglasak bio je na likovima, neretko su sporedni likovi imali važnije uloge od glavnih, što ni izbliza nije bio slušaj sa prethodnim serijama. Iako je stanica bila glavno mesto događanja, početkom treće sezone uvodi se i brod ,,USS Defiant,,, ponovo nekarakterističan brod za Star Trek. Iako je po nazivu bio brod za pratnju, to je zapravo bio pravi ratni brod. Tada počinju i veliki sukobi, rat sa Dominionom i uvođenje Odela 31 koji dodatno naglašava mračni ton serije. Pojedine epizode bavile su se i moralnim problemima i pokazale da likovi ne moraju biti isključivo dobri ili loši kao dosada u Star Treku.
Voyager
Voyager je krenuo dve godine posle,, DS9-a,, i ponovo se vratio na koncept sa kapetano i brodom, ali ponešto je izmenjeno. Glavni akteri smešteni su u 70.000 svetlosnih godina udaljen kvadrant Delta, neistraženi deo svemira, dosad neviđen u Star Treku. To je otvorilo nove mogućnosti i radnje. Voyager je , za razliku od DS9-a zadržao utopističke primese Fedderacije, čak i na drugom kraju galaksije. Dok nam je DS9 pokazao da Trek može i bez brodskog okruženja, Voyager pokazuje da se može i bez rasa kao što su Klingonci i Romulanci. Kada su iscrpili praktično sve moguće sukobe sa ostalim(nepoznatim) rasama, vraćen je Borg-misteriozna rasa prvi put viđena u TNG-u. Poslednjih sezona radnja se uglavnom vrtela oko Bogra i nove članice posade, Sedme od Devet. Dok su do maksimuma razrađeni likovi Doktora, Sedme od Devet i kapetanice Janawej nažalost su zapostavljeni Harry Kim (večni zastavnik), te prvog oficira Chakotaya. Voyager je bio osmišljen kao uzdanica nove Paramotove tv mreže (United Paramount), baš kao Phase II par decenija ranije. Serijom je upravljao duo ,B&B, Berman i Braga, ne baš omiljen u fanovskim krugovima. Isti dvojac će sedam godina kasnije, po završetku Voyagera, kreirati novu seriju-Enterprise.
Povratak u prošlost
Poslednje poglavlje istorije Star Treka ispisano je uglavnom crnim slovima. Urujnu 2001. krenula je(za sada) poslednja Star Trek serija, Enterprise. Daleko najkontraverzniji do sada, Enterprise se vratio prošlosti postavivši radnju u 22. vek. Iako se to činilo kao odličan potez, realizacija je u prve dve sezone šepala i naišla na dosta negodovanja. Berman i Braga su napisali većinu epizoda kroz prve dve sezone, što se pokazalo jako lošim jer serija nije prikazala neku naročitu inventivnost niti originalnost. Tek u trećoj sezoni dovođenjem novih kreativnih snaga, Enterprise se ,,digao,. Nema sumnje da je oa serija scenaristički bila vrlo kvalitetna, ali često joj se prebacivalo da se ne uklapa u prvobitnu ideju Star Treka. Već posle treće sezone Enterprise je visio o koncu, ali je za dlaku izbegao otkazivanje. U četvrtoj sezoni, postavljanjem Mannya Cota kao izvršnog producenta. Enterprise dostiže kreativni vrhunac i mogu samo sa žaljenjem da konstantujem da je šteta što na ovaj način nije i započeta serija.
Uprkos sjajnoj sezoni, UPN ovaj put nije imao milosti iEnterprise je otkazan posle 98 epizoda. Ne mogu a da ne spomenem akciju koja je potom usledila, u kojoj se čak prikupljao novac za nastavak snimanja. Nažalost Paramount nije imao sluha za vapaje fanova Star Treka. Enterprise se završio u petak 13.svibnja 2005.godine. Poslednja epizoda je bila ,,These Are the Voyagers,, i bila je zamišljena kao ,,hommage,, 18-godišnjoj istoriji ,,modernog,, Treka, i ispala je prilično nespretno, a nisu je štedeli ni fanovi ni sami glumci. Iako je, dok pišem ovaj tekst, snimanjem jedanaestog filma sigurna stvar još uvek nema ni govora o eventualnoj šestoj seriji. 2008. godine saznaćemo šta nam priprema Abramsova ekipa. Pred njima je težan zadatak i velika odgovornost. Star Trek XI je vrlo verovatno poslednja šansa za Star Trek- bude li uspešan, sve je moguće, pa čak i nova serija. S druge starane podbace li, teško da ćemo za naših života gledati nove epizode i filmove.
1966 – 1969
( The Original Series-TOS)-ORIGINALNA SERIJA
Izvorna serija koja se odigrava sredinom 23 veka na zvezdanom brodu Enterprajz (USS ENTERPRISE NCC-1701) čiji je kapetan Džejms Tiberijus Kirk prvi oficir za naučne delatnosti poručnik, kasnije kapetan Spok, navigator Hikaru Sulu, oficir za komunikacije poručnik Uhura, brodski doktor Leonard MekKoj, a kasnije je seriji pridodat i oficir za naoruzanje i taktičku odbranu Pavel Andrejevič Cehov.Serija prikazuje utopijsku viziju Zemlje u XXIII veku i težnje ujedinjenog čovečanstva za istraživanjem svemira. Serija je imala svega 79 epizoda.
1973-1974
(The animated Series-TAS)-crtani film
Crtani film na temu Zvezdanih staza prikazao je nastavak petogodišnje misije zvezdanog broda Enerprize. Uradjeno su samo 22 polučasovne epizode, ali čak ni one se ne smatraju kanonskim.
1987-1994
(The Next Generation-TNG)-SLEDECA GENERACIJA
Nova serija Zvezdanih staza odigrava se skoro čitav vek posle Originalnih serija. Ujedinjena Federacija Planeta gradi nove i bolje klase brodova, a sama serija počinje davanjem komande nad novim brodom Enerprize(NCC-1701-D) Kapetanu Pikardu. Kako na početku serije nije bilo ozbiljnijih protivnika Federaciji, producenti su pred kraj sezone uveli novu rasu-Borga koja je predstavljala polu organska-polu kibernitčka bića iz Delta Kvadranta. Osnovna odlika serije je da epizode nisu čvrsto povezane.Prava povezanost se vidi tek u krajnjim serijalima(kada je snimanje DS9) već išlo uporedo sa snimanjem TNG. Prva i poslednja epizoda su tematski povezane vandimenzionalnim bićem Q koje se pojavljuje i u par epizoda tokom serije, i time se završava krug da bi se videlo koliko su likovi napredovali od prve do poslednje epizode.
1993-1999
(Deep Space Nine-DS9-)-DUBOKI SVEMIR 9
Ds9 je svemirska stanica na samoj granici Federacije, koju je Federacija zauzela posle povlačenja Kardasijanaca iz Beidžoranskog sektora.Na ovu stanicu kao komandanta(kasnije kapetana) Komanda Zvezdane Flote upućuje Bendžamina Siska,
veterana bitke kod sektora Wolf 359. Već u prvoj epiyodi Sisko otkriva Crvotočinu koja povezuje Alfa i Gama kvadrant, i time DS9 postaje trgovački, istraživački i diplomatski centar tog dela Federacije. Kasnije dolazi do otkrića Dominiona, moćne galaktičke sile iz Gama kvadranta, a zatim sledi i niz sukoba a na kraju i pravi rat sa stotinama brodova na bezbrojnim bojnim poljima širom kvadranta. Ovo je najkontraverzniji serijal Zvezdanih staza jer je društvo XXIV veka prikazano kao društvo koje takođe ima probleme od kojih pati i naša savremena civilizacija.
1995-2001
(Voyager-VOY-)-VOJADŽER
Zvezdani brod Vojadžer(USS Vojager NCC-74656) pod komandom kapetana Ketrin Džejnvej nestao je u rutinskoj misiji i našao se na ivici Delta kvadranta posredstvom bića zvanog Caretaker.Zbog sticaja nepovoljnih okolnosti posada je primorana da se vrati dužim putem i to je potrajalo 7 godina uprkos korišćenju raynih tehnologija i prečica kroz svemir. U ovom serijalu data je bolja perspektiva i detaljniji pogled na Borga kao i na mnoge druge civilizacije Delta Kvadranta.
2001-2005
(Enterprise-ENT-)-ENTERPRAJZ
Kada je Zefram Kohran konstruisao svoj Warp brod Phoenix sredinom XXI veka, čovečanstvo je krenulo putem istraživanja svemira. Međutim tek 2151 godine dolazi do proboja brzine Warp 5 i pravo istraživanje svemira počinje. Komanda prvog Warp 5 broda data je kapetanu Džonatanu Arčeru sinu Džejmsa Arčera, konstruktora Warp 5 motora, a sam brod je nazvan naravno Enterprajz. Ovaj serijal je bio možda najkontraverzniji od svih i prve tri sezone su bile na staklenim nogama, a tek je u četvrtoj serija bila u punom zamahu ali je UPN bio nemilosrdan i posle 98 epizoda ukinuo seriju. Posle toga je usledila lavina pisnja peticija, molbi pa i pretnji i čak i skupljanja novca među fanovima Enterprajza ali sve je bilo neuspešno i praktično to je bio kraj STAR TREKA.
Naravno fenomen STAR TREK ne ogleda se samo u tv serijama nego je krenuo i putevima ,,franšize,,: knjige, stripovi, posteri, umetnička dela, murali, poštanske markice, karte, igračke, odevni predmeti, muzika, mjuzikli, filmovi, Internet, kompjuterske igrice, RPG igre, hrana, piće, i još mnogo toga...
Postoji rivalitet ali ne i amonizitet između Star Trek fanova i Star Wors fanova. Nešto slično navijačima Crvene Zvezde i Partizana ali u blažoj formi ,ili između pojedinih vrsta pasa Lično smatram da je to nepotrebno i pogubno za našu malu sf zajednicu jer nama treba jedinstvo i ekspanzija , a ne ,,sitne duše,,. U krajnjem slučaju oba serijala pripadaju podžanru ,, space opera,, i imaju mane i vrline npr. SW je glamurozniji, maštovitiji , tehnički bolje urađen ali i pomalo neozbiljan pun ofucanih klišea, dok ST ima odličnu fabulu, uverljiviju glumu, pozitivnu poruku i sl.
Nije sve tako crno kao što izgleda, pa se nadam da će 2008 g. biti novi početak jer Adamsova ekipa priprema, XI, Star trek film pa ukoliko sve bude u redu postoji velika mogućnost i novog tv serijala, a ako podbace teška srca moraćemo se oprostiti od STAR TREKA koji je bio, jeste i biće jedan od najboljih izdanaka sf-a svih vremena.
Mister Scotty, energaze.......................
|