ПОЕЗИЈА
|
|
|
|
 Слободан Шкеровић Космонаути и астронаути Слушам приче о Месецу Прашина је Нема боје, само месечина Имамо и тужан догађај у орбити Микрофон се покварио Доживеше јединство с Космосом Геометријска тела више су лунометријска Искривише углове Скакућу по временској дијагонали Трепере магнетне резонанце Муте свест Растојање до Црне Звезде се смањује Плови меланинска маглина Месец је шупаљ, гасови га надимају На Луноход се лепе прилепци Живот у празном свету Није еволутиван У непремостивој дивљини То што се миче, отпаци Измет и изнутрице Исцуреле батерије Ултраљубичасти скенери Налазе нове микробе У облачној хелиосфери Ко би реко да око Сунца Цвета култура Сунцокрета Тамне реке недостајуће интелигенције Одлетели телескопи У бескрајна пространства Лове аномалије Збуњени вртоглавим Упадоше у пресушила корита Тамне материје Тамо се мешају звучни сигнали Рокенрол у Мору тишине Цвокоћу зуби на Мрачној страни Одстојање је несхватљиво Нова мода је загрљај Младих нараштаја Бела тишина Олмерсовог парадокса Срче се уз кафу Мртав лебди „Хабл“ Стиже „Атлантис“ Замениће завртку На Месецу структуре Које су невидљиве Просечном дивљаку Прстенови мрака Гасовите планете Пате од Надимања НАСА је извор науке, Док Кool-Аid Освежава Космос није испразан Све је попуњено Сарказмом Кривицу за то што се Простор закривљује Сноси гравитација Умрех од жеђи у Гравитационом Бунару Течни неутрони Чине Рекосвет неутронске Звезде Мапирање Космоса Који се креће Заустављено је Дубоко у срцу је Знање Несазнатљивог Рат у Космосу Варљива је слика Спиралних галаксија У оку Многи мисле да је Космос шарен Али није Расути по крацима Галаксија Патуљасти умови За њих је рат Прегруписање Паралажа Брже од светлости Путује помрачени Ум Светлост је она разлика Од судара до судара Испразности Слушајте музику Из хармоније сфера Говори Краљ Али ноћас Све је мирно У средишту Вира Вир је гнездо Неумрлих Нерођених Јерусалим у Негалактици Нешто сам мислио Онда сам огладнео Па опет мислио Око тог града Врте се смутљивци Око зидова Само у нашој Галактици Има један Бог Који је неуништив Ми смо изазвани Линијама централне пројекције Да се глупирамо Мали центар света је Смисао А велики је бесмисао Космички Зрак Када прориче Виче Космички Зрак јаше на Магарцу Који нема узде Требало је магарца Приковати на крст Али није њакао  Саша Б. Пешић Равнотежа
Милану Тепшићу Раскршћа уплићу одјеке корака недовршени облици забацују мреже експлодирају баритони из сентимента у одсуству равнотеже А сведок страха од неплодних дана у оклопу славе самураја објављује рат скупљачима секунди скривеним између два краја У судару завађеног ока покрети на топоту нестрпљења над пешчаном тврђавом светлуца облак пред луном испуцалих мена Граничне се измаглице размичу у строју недељивих бројева ослобађају игре снови тужни уче да се смеју потковани маштом перјане чигре Интермецо Гле геранија с генетиком цитронеле пахуљице пармезана кљуца Гле шаренило уснуло у тетребима муца Гле ври азурна крв Европе ржу месершмити у хор кастрата Гле прст међу ребрима и нетакнута барка Арарата Гле прегорео месец трагови лутају без стражара Гле рупа у хоризонту и луди пајац шапуће крај олтара Забраните април у одсуству равнотежу и гравитацију шпагете Забраните анатомију библиотеке и филхармоније оперете ... ПЕСМА У КАПИ пријатељу, Божи Када киша овлажи брда нехајним облаком роди се пријатељство и сунце већ зађе - голуби сакрију крила. Ниједна вода не утоли љубав лађи што не нађе луке. Пространство Ко заборав. Нема земље без Олује. Мајор љубави Пуковник рапсодије. Генерал немој да будеш. Генерал немој да будеш *** Свака звезда, ко зрно пшенице Време је само хлеб, гладни смо Неба Јутро мирише на младост. Мајор љубави Пуковник рапсодије. Генерал немој да будеш. Генерал немој да будеш. *** Ветру шапућеш на уво Од мене ниси бржи..... Планина дотакла облак. Киша овлажи брда. Роди се пријатељство. И сунце већ зађе Мајор љубави Пуковник рапсодије. Генерал немој да будеш. Генерал немој да будеш, Северно од тебе Северно од тебе гране су грубе а сенке свеле. Невесело, бежећи од себе улубљено сунце гребе ме о раме Док вода, односи дане И нас саме....... Милaна Ивковић ВОЈВОДА Флаута свира у мојим чулима, откида ми уши сумње звуком зеца. На трону, попут згрченог јежа, Из очију скачу мала деца. Опијен као рибарева мрежа мој бели цвет повраћа катакомбе. Војвода долази у седлу птица са осмехом зебре још три стотинке. У твоме оку нисам зевалица, Већ у чају код Малог Принца. Пст. Шећерне речи у млеку суза: живим у грлу витких муза. Опијен као рибарева мрежа мој бели цвет повраћа катакомбе. МОКРО СУНЦЕ ОД ОКЕАНСКИХ СУЗА Касно је тражити кључеве господара, дечака од расплаканог мака на зиду корњачиног оклопа и рингишпила без крика у грлу. Газеле лепршају на длаци вука: као челичне обрве у излогу суза, надом сам у кључаоници заробљена, као херпеси крваве паучине. Крошње уједају музичке кутије цвених река, пшеница, белих пахуљица и све као да спава у звездама: ћелавим луткама под црним канџама. Трнови грмља крваре у изгребаном телу – перју, као јастуци мокрог Сунца и шуште, пљуште, на сланом челу расплакане сове која дуго штуца. ЛАБУД Ко скрива драгуље у очима, црвени мирис руже у недрима? Ко сребрном росом умива свенуле латице душе моје? Ко у пољупцима храни крваве ране светагласом бисера и тамјана? Ко мора прелеће и бди у олуји гребена, цветом бесмртности, ореолом око тебе? Кишом и ватром, муњом и мраком, сузом и осмехом загледан у Распеће Космоса! На напуштеном камену звончићима пахуља тка круну лепоте плавим гусеницма. Понекад оглувим за његов глас и поплавим. Ослепим за љиљане из белих хаљина ... Потражи га звуком водених лептира а он ће те позвати у корак с оне стране огледала. Корак у беле загрљаје. Дејан
Николић
КИСЕОНИК Сафијанска бела рада Катран бледи ретког стада Брада крађа сетних дугиних повоја Мехурови соја јесу манијачки спретни Конац дело краси, а мафија сав зрак На седој пољани плутају крсташи Трепавицом муже, изворомкармина Сеју мртве очи, барут сплина - октоподски мак ... Бројеви уздишу, прогон смоле Куца на парфеме, фењер грудисласног риса У партеру студи бело – плаве греје Врисак читав непорочне жене: бут јој верни Тло алеје гаси ... О мртви бар да су, ти високи Лонци Где се кува свила, неминовне жеље Момци – маратонци, што вас добра Вила Својим нагим ноктом нежно не самеље? ВИТОРИЈА О, јадна цурице, хоћеш ли да се играмо жмурке?! Зашто си тако сама, лудо? Под плавим месецом из неоцеђених шалова можемо заједно пити љубичасти грог? У очима и у хладној коси видим ти сумрачне заливе, сабласна црвена мола, костоболне пламенове, и носнице умотане у зелени лед. Поноситу влагу њишеш, у својој врућиј сузи. О јадна цурице. Нећеш моћи још дуго; топећи црно прстење; на мом рамену да уморно дишеш. Треба те, драга, задавити ...Онесвешћена у главама сова бићеш – директима бруталног „Јутра“ .!. ДУХ Ти си ми коска дево у лопатици шеташ зграбивши шапама поље; лево угледах како цветаш ... Саплићем се, преплавиле скроз су ме, твоје жиле - моју крв, љупко задавиле као конопци од свиле Виле удишу опијум у моме – и твоме рамену: надуван је, ко образ бледи – друм где се клате на камену Прислањају главу моју сетно; полажу на крило и у прелепом им зноју - слутим – да ти је позлило ... ПЕСМА Видиш како је тај шкорпион, што ме је ујео мајко Затруднео од моје крви? Видиш ли како уморан спава Изваливши се наузнак у скореним чаршавима? Видиш ли како сам обезнањен мајко, - а млад сам, и уморан? Помози ми мила, мати помози! Помилуј ме твојим тешким царством. Откопчај ми срећу, загњури у недра Нових привиђења. У тој буби куца моје срце мајко, моја плућа мајко ваздух јој полажу до црног оклопа. Моја душа бубри у барици густој, у масноме соку њених испарења. Опијум је мати, ко мак да је јела у њеноме даху. Шуми, ухом грца, пламти, потом плаче шикне, онда муца – па заспи! Још јаче ...
|
