Војислав Илић

Путниче с обала цветних бисерне Ипокрене !
Певај ми песму о тузи,
Песму о болу вечном. Надежде вараху мене,
Обманули ме друзи,
Као блуднице - жене.

Садашњаст моја је пуста, ко пуста пећина нека,
И у њој суморно звони мој слаби и празан глас ;
Прошлост је протекла моја ко бурна планинска река,
А с њоме радости моје ко рајски један час,
Ко звук, изгубљен давно. За све што беше лепо,
За отаџбину, љубав, и младог друга свог,
Спокојство и дане своје ја сам жртвово слепо,
И силе духа мог.

И све је пропало редом : завичај, љубав и друзи,
Па и топлина жеља, и вера па и над ;
И ја сам остао самац. О појте песму о тузи !
Смртно је моје тело разорен, празан град.
С развала прастарих кула, где нема живота више,
А где је некада Север подиго тврди стан,
Да с гордих бедема градских варварске гомиле брише,
Ја сањам бескрајно мрачан ал' ипак драги сан :
Сањам о вечном миру. О древни Северов граде !
И ти си мумија једна, тело без духа свог,
По теби павит се шири и гнусна змија се краде,

И гавран суморно гракће с каменог врха твог.
Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје
И урна бачена лежи...И по камењу твом
Ја ступам уморном ногом, да име урежем своје
На саркофагу том.
У коме почива живот минулих векова давно,
И тријумф живота вечног. У мајски ведри дан,
Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно,
Он живи лелуја покров и крепи вечни сан.
А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи,
И смех, и песма грми, и живот трепери млад...
О појте суморну песму, о појте песму о тузи,
С уздахом ја је примам, с одјеком празан град.