Војислав Илић

Горе је на равном крову, гомила Турака седи
И стари некакав дервиш. Он сетно у жице бије,
Тихо, суморно пева. Месец је изгрејо бледи
И тама обале крије.

Ено и Ада - Кале, где празни чардаци стоје
Као скелети страшни. Крај платна сурваних давно,
Убоги рибари блуде и мреже бацају своје
Кад вече онеми тавно -

А брод се с тутњавом жури, и звуци суморно звоне
И песма премире тужно. Не схватам не појмим речи,
Ал' с болном некаквом мишљу на душу падају оне,
Тако речито песма и тако сантура звечи !